Rak pokreće i stanja poput tuge i depresije, što može da oteža lečenje

Rak, pokazuju istraživanja, može da pokrene niz neprijatnih emocionalnih reakcija kao što su tuga, strah, samosažaljenje, beznadežnost, besmislenost. I pojedinačno, svako od ovih stanja je neprijatno, a u kombinaciji sve može da dovede do ozbiljnih poremećaja ili drugih bolesti, uz osnovnu dijagnozu maligniteta.

Rak pokreće razna emocionalna stanja, ali to nisu uvek i nove dijagnoze

Stručnjaci podsećaju da nije svako depresivno ili anksiozno stanje, odnosno raspoloženje dijagnoza i da nema svako potrebu za lečenjem i farmakoterapijom.

– Ono što je jako važno jeste da napravimo razliku između prolaznih stanja i oboljenja.
Kada govorimo o adaptaciji na malignu bolest, trebalo bi da je posmatramo kroz faze. Prvo imamo stanje šoka, kada osoba i članovi porodice ne mogu da prihvate tako strašne vesti. Minimalizuju, traže greške lekara, nalaza, drugo mišljenje. Nakon te prve, nastupa druga sa intenzivnim emocionalnim reakcijama. Od ove faze zavisi kako će se obolela osoba adaptirati na novonastalu situaciju i sa kojim „snagama“ će ući u treću fazu – fazu integracije bolesti i promena u svoj život. Ova druga faza je značajna i za nas stručnjake jer se tu najčešće prave greške – kaže u nastavku razgovora o raku i psihološkoj podršci za eKlinika portal Sandra Bijelac, psihoonkolog, specijalista socijalne rehabilitacije i psihoterapeut.

Rak, tuga i depresija – kako da ih razlikujemo

Postoje, prema rečima Bijelac, adaptivne, odnosno „normalne“ reakcije na tako intenzivne promene koje nosi bolest i specifično onkološko lečenje. Emocija tuge je sveprisutna i dugotrajna, kaže psihoonkolog, ali ističe da moramo da je razlikujemo od depresije.

– Kod tuge ne postoji gubitak zadovoljstva, dok kod depresije zadovoljstvo u bilo kom obliku izostaje. Tuga je zdrava emocija koja nam pomaže da se razvežemo od gubitka nama značajnog objekta ili osobe. Ona nas nagoni da preusmeravamo energiju na druge izvore prijatnosti od onog koji smo izgubili. Dakle, kod tuge postoji smanjen nivo energije i želje za novim iskustvima, ali ne postoji beznađe, gubitak smisla, suicidalne misli i slično. Tužan čovek ne gubi želju da živi, da se bori i da pronalazi smisao u onome što život postavlja kao izazov pred njega. Tuga je emocija koja utiče na kvalitet života, ali ga ne remeti do granica za intervenciju stručnjaka – objašnjava naša sagovornica.

Rak i depresivno raspoloženje su u logičnoj vezi

Depresivno raspoloženje je, međutim, intenzivnije od tuge i više utiče na kvalitet života obolele osobe. Ono može, kaže Sandra Bijelac, imati različit intenzitet i intervale pojavljivanja, i dodaje:

– Ukoliko osoba ima adekvatne strategije preovladavanja stresnih situacija i adekvatnu socijalnu podršku, intenzitet i vremensko trajanje epizode će biti manji i kraći. Depresivno raspoloženje se može uvrstiti u sastavne elemente specifičnog onkološkog lečenja jer je ono praćeno brojnim gubicim, koji se događaju u dužem vremenskom intervalu. Često su veoma neprijatni, vidljivi i utiču na kvalitet života. Svaki gubitak dela tela, telesne funkcije ili mogućnosti izvođenja neke socijalne uloge ili aktivnosti, može dovesti do tuge ili do depresivnog raspoloženja čiji vremenski interval ne sme biti predugačak i ne sme narušavati u ozbiljnoj razmeri kalitet života obolelog.

Opasno minimiziranje određenih psiholoških simptoma kao „normalnih“ za rak

Ponašanja koja su preintenzivna, nisu karakteristična za obolelu osobu, narušavaju joj zdravlje i/ili život, svakako zahtevaju brzu reakciju kako članova porodice, tako i profesionalaca koji se bave lečenjem i rehabilitacijom obolelog. Sandra Bijelac posebno naglašava da se upravo tu najčešće prave greške, jer se ne prepoznaju ugrožavajući emocionalni simptomi i oblici ponašanja.

Umesto prepoznavanja, detaljno objašnjava psihoonkolog, kategorizuju se kao „uobičajeni“,“normalni“,“očekivani“, „prolazni“. Tada može da dođe do ozbiljnog oboljenja zvanog depresija. Poznato je, ponavlja naša sagovornica, da depresija ne samo da utiče na kvalitet života obolele osobe, već i na lečenje i dužinu preživljavanja obolelih.

Depresija neće proći sama od sebe, a još je kompleksnije kada je prisutna i maligna bolest

– Depresija svojom simptomatologijom iscrpljuje obolelog uz kombinaciju invazivnih dijagnostičkih i terapijskih onkoloških metoda. I to ozbiljno može narušiti mentalni i telesni integritet obolele osobe. Bolest zahteva psihijatrijski tretman, verovatno uz farmakološku terapiju. Depresivni pacijenti su manje saradljivi, ravnodušniji prema lečenju i ishodu istog, manje motivisani za saradnju sa ostalim obolelima, okrenutiji unutrašnjim procesima, skloniji socijalnom povlačenju i izolaciji. Suicidalne misli takođe mogu biti prisutne u većoj ili manjoj meri. Depresija je ozbiljno oboljenje koje neće proći samo od sebe, bar ne bez ozbiljnih posledica po onoga ko od nje boluje, posebno u fazama specifičnog onkološkog lečenja – naglašava Bijelac, psihoonkolog.

Šta moramo da učinimo ako smo prijatelj i član porodice, a šta kao profesionalac, koji se bavi lečenjem onkoloških pacijenata

Najvažnije je, objašnjava psihoonkolog Sandra Bijelac, da posmatramo, budemo prisutni i empatični, sada i ovde, u tom kompleksnom trenutku. Takođe je važno je da poznajemo osobu, njene ranije obrasce ponašanja, odnosno karakteristične načine reagovanja.

– Važno je da uočimo kada dođe do značajnih promena, da pratimo njihov intenzitet i dužinu trajanja. Takođe, i da ne podrazumevamo određena osećanja i ponašanja pripisujući ih bolesti i lečenju. Da razgovaramo sa obolelom osobom. Često ljudi ne znaju šta da kažu ili urade kada obolelog preplave neprijatne emocije. Moje iskustvo govori da je vrlo često dovoljo samo biti prisutan, slušati… Ne nužno ni razumeti, koliko biti prisutan – kaže Bijelac i sugeriše:

Trenutak za uključivanje stručnjaka za probleme sa mentalnim zdravljem

– Ukoliko primetite da vaš član porodice duže vreme ima problema sa snom, apetitom, seksualnim nagonom, socijalno je aktivniji ili povučeniji, ima problema sa emocijama i/ili komunikacijom sa širom ili bližom okolinom, potražite pomoć stručnih lica iz oblasti mentalnog zdravlja. Pokušajte da motivišete i obolelog da učestvuje u tom tretmanu. Iskustvo iz prakse takođe pokazuje da je kvalitet života u periodu lečenja, socijalno i porodično funkcionisanje, emocionalno reagovanje i sveopšte zadovoljstvo veće kod onih ljudi i porodica koji su uz redovan onkološki imali i psihoonkološki/psihoterapijski tretman.

O raku nemojte donositi zaključke na bazi mišljenja „komšinice koja sve zna“, oprezno i sa internetom

Učestalost pojave malignih bolesti verovatno je i jedan od vodećih razloga pojačanog interesovanja ljudi za informacije o malignim bolestima. Tako su neke od najčitanijih tema na našem portalu upravo one o različitim vrstama karcinoma. Pitali smo psihoonkologa kako to objašnjava: većom incidencom, „doktorom Guglom“ ili strahom?

– Sama pomisao da su neki simptomi potencijalni pokazatelji bilo kog oblika malignog oboljenja, dovodi do visokog stepena neprijatnih emocija kod čoveka. Neprijatne emocije vode ka različitim oblicima ponašanja, koja imaju za cilj da tu neprijatnost minimalizuju, eliminišu ili objasne. Jedan od oblika takvog ponašanja sada je zvanje u pomoć „Gugl doktora“. Ranije je to bila „komšinica Cica“ koja sve zna, a taj trend je i dalje prisutan. Čitanje takvih tekstova najčešće ima za cilj želju da se pronađe ono što se želi čuti. Zato je važno da tekstovi koje pišu stručnjaci na portalima dostupnim širokom auditorijumu budu što jasniji, bez mnogo stručnih detalja i prilagođeni ljudima bez medicinskog obrazovanja. Cilj takvih tekstova bi trebalo da bude edukativnog karaktera, koji će kod ljudi buditi racionalni optimizam a ne strah – objašnjava Bijelac.

Važno je da izvor informacija o raku bude relevantan

Strah kao emocija ima zaštitni karakter i dobro je da postoji, dodaje psihoonkolog. Međutim reakcije na strah mogu biti „bori se“, „beži“ ili neka vrsta zaleđenosti. Kako će osoba reagovati na informacije koje je plaše, zavisi od strukture njene ličnosti.

– Oprez je neophodan, uz izbor relevantnih izvora informisanja, kakav je slučaj sa portalom eKlinika, na primer. Na informacije koje se mogu pronaći na internetu neko će reagovati afirmativno. Potražiće stručno mišljenje i započeti proces dijagnostike i lečenja. Sa druge strane, neki drugi ljudi će ostati „zaglavljeni“ u svom strahu, negirajući ili minimalizujući svoje poteškoće. Pojedinci će, opet, identifikujući svoje simptome sa simptomima „neizlečive bolesti“, reagovati intenzivnim emocionalnim reakcijama, ali ne i konkretnim aktivnostima. Sve navedno je mogući razlog potrebe konsultovanja sa „dr Guglom“, ali je priča, kao što vidimo, mnogo kompleksnija – konstatuje u razgovoru za naš portal Sandra Bijelac, psihoonkolog, specijalista socijalne rehabilitacije i psihoterapeut.