Virusi hepatitisa B i C mogu ozbiljno da ugroze funkciju jetre, a prenose se lako

Virusi hepatitisa B (HBV) i C (HCV) se prenose preko zaražene krvi. Prva asocijacija na kontakt sa zaraženom krvlju je zloupotreba narkotika (deljenje igala među osobama koje zloupotrebljavaju droge), ali to nije jedini put. 

Kako se prenose virusi hepatitisa B i C

Profesor dr Ivana Milošević sa Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i zamenica direktora Klinike za infektivne i tropske bolesti UKCS kaže u razgovoru za eKlinika portal da do prenošenja ovih virusa može doći u različitim situacijama.

– Putevi infekcije su i neodgovarajuće sterilisani medicinski instrumenti ili nezaštićeni kontakt s zaraženom krvlju. Svaka invazivna medicinska procedura nosi rizik od infekcije. Zato je jako važno pridržavanje higijenskih mera, pravilno rukovanje medicinskim instrumentima, dezinfekcija površina i predmeta koji mogu biti kontaminirani. Takođe, i korišćenje odgovarajuće zaštitne opreme pri radu tokom hirurških, stomatoloških intervencija, endoskopskih pregleda, hemodijalize…

Nezaštićeni seksualni odnosi i prenos virusa sa majke na dete

Vremenski okviri preživljavanja HBV i HCV van tela mogu varirati. Izvesno je, međutim, da oba virusa mogu preživeti danima u spoljašnjoj sredini, što nije slučaj sa HIV-om, kaže naša sagovornica i dodaje važne napomene:

– Zato se u slučaju suživota sa inficiranom osobom, obavezno savetuje odvajanje četkica za zube i brijača. Nezaštićeni seksualni kontakti su rizik za prenošenje hepatitisa B, ali se tako može preneti i hepatitis C, posebno ako postoji prisustvo krvarenja ili povreda sluznice. Slično je i kod prenosa ovih virusa sa majke na dete. Kod hepatitisa C to je ređe nego kod hepatitisa B, ali se ipak događa (rizik se kreće do 5,6 odsto). Konačno, rizik za prenos ovih infekcija su i tetovaže i pirsing, ali i manikir i pedikir. Testiranje krvi dobrovoljnih davalaca je prenos ovih infekcija tokom transfuzija krvi i krvnih derivata svelo na minimum.

Ima li razlike u simptomima kada se ispolje i da li su ovi virusi karcinogeni

– Kada se radi o akutnom hepatitisu, akutni hepatitis B se češće ispoljava klinički i uglavnom je bolest povoljnog toka. Kod 1 odsto inficiranih može imati i tešku formu sa rizikom za fatalni ishod od 90 procenata. Oko 5 odsto odraslih, zdravih ljudi razviće hronični hepatitis B. Hepatitis C se retko ispoljava u toku akutne infekcije (kod oko 15-20 odsto ljudi), dok skoro 80 procenata inficiranih razvija hronični hepatitis a da nema nikakve kliničke manifestacije. Kada se jednom razviju u telu, hronični hepatitis B i C uglavom protiču bez simptoma, te inficirane osobe ne znaju da su inficirane.

Nažalost, prema rečima prof. dr Milošević, to nosi rizik da vremenom dođe do razvoja ciroze jetre, popuštanja jetrine funkcije, ali i razvoja hepatocelularnog karcinoma – karcinoma jetre.

– Virus hepatitisa B je klasifikovan kao karcinogen za ljude, zbog jake veze između infekcije HBV-om i razvoja hepatocelularnog karcinoma (HCC). Hepatitis C virus (HCV) nije direktno klasifikovan kao karcinogen za ljude kao što je to slučaj sa hepatitisom B. Međutim, dugotrajna infekcija HCV-om značajno povećava rizik od razvoja HCC – objašnjava detaljno za eKlinika portal predsednica Republičke stručne komisije za zarazne bolesti.

Koje su još sličnosti a koje razlike između ova dva virusa

HBV je DNK, a HCV je RNK virus, pravi prvu razliku profesorka Milošević i nastavlja:

– Posledice nelečene bolesti su praktično identične: ciroza i karcinom jetre. Ipak, postoje značajne razlike. Kod svake osobe inficirane virusom hepatitisa B dolazi do inkorporacije genetskog materijala virusa u naše ćelije. To nije slučaj sa virusom hepatitisa C i to čini glavnu razliku između ova dva virusa i određuje i ishod terapije. Upravo iz tog razloga je hepatitis C izlečiva bolest, a hepatitis B je moguće samo kontrolisati terapijom, sprečiti njegovo dalje razmnožavanje, ali ne i izlečiti. Kod obe infekcije bitno je postaviti dijagnozu što pre, pre razvoja većeg oštećenja jetre, pojave ciroze i HCC.

Kako se dijagnostikuju virusi hepatitisa B i C i koje promene mogu da ukažu na njih

– Vrlo često se na ove bolesti posumnja slučajno, kada se uoče povišeni enzimi jetre, takozvane transaminaze. O HBV I HCV treba razmišljati u slučaju masne jetre, uvećane jetre i slezine, sniženih vrednosti trombocita ili leukocita, pojave otoka trbuha i potkolenica. Povišeni urea i kreatinin takođe treba da budu povod za testiranje na hepatitis C, zbog veze ove infekcije i hronične bolesti bubrega. Testiranje je jednostavno. Radi se u zavodima za javno zdravlje širom Srbije, zavodima za transfuziju, Infektivnoj klinici u Beogradu i drugim infektološkim službama širom Srbije. I privatne laboratorije rade testiranje na ova dva virusa – podseća prof.dr Milošević.

Šta određuje prognozu za pacijenta

Prema rečima naše sagovornice, inicijalni pozitivan test (HBsAg za hepatitis B, odnosno anti-HCV za hepatitis C) zahteva pregled infektologa i potvrdni PCR test (HBV DNK PCR odnosno HCV RNK PCR). Bitno je, naglašava, odrediti stadijum bolesti (stepen fibroze), odnosno količinu ožiljnog tkiva u jetri. To je glavni faktor koji određuje prognozu bolesti, kvalitet i dužinu života.

Ranije se u te svrhe radila biopsija jetre, a sada se na Infektivnoj klinici u Beogradu radi FibroScan, koji se ne razlikuje od ultrazvučnog pregleda. Mogu se, dodaje profesorka Ivana Milošević, raditi i testovi iz krvi.

U čemu se razlikuje lečenje i koji od ovih virusa zauvak ostaje u organizmu

Priroda hepatitisa B i C je različita, iako se prenose istim putem i daju hroničnu infekciju jetre.

– Hepatitis B ima različite faze i u zavisnosti od više parametara se odlučuje da li i kada kod pacijenta započeti antivirusnu terapiju. Obavezno je bez odlaganja lečiti sve bolesnike sa cirozom. Virus ostaje zauvek u organizmu inficiranog. Terapija traje godinama, nedefinisano dugo i njome se sprečava razmnožavanje virusa i napredovanje bolesti. Mali broj bolesnika se leči injekcijama interferona, a velika većina tabletama. Kod hepatitisa C je poželjno što pre započeti terapiju koja traje samo 8-12 nedelja i dovodi do izlečenja HCV infekcije kod više od 95 odsto lečenih. Bitno je bolesnike lečiti što pre, pre pojave značajne fibroze tj.oštećenja jetre – naglašava sagovornica našeg portala.

Gde je naša zemlja u ovom trenutku ako govorimo o u svetu najsavremenijim terapijskim opcijama

U Srbiji postoje najsavremnije terapijske opcije za hronične hepatitise B i C.

– Naši bolesnici se leče istim lekovima kao pacijenti u Americi i Evropskoj uniji. Terapija hepatitisa B je lako dostupna, bez ikakvih ograničenja. Propisuju je infektolozi u slučajevima kada je indikovana. Terapija hepatitisa C je dostupna za 500 pacijenta na godišnjem nivou. Zahteva ispunjavanje administrativne procedure koju je definisao RFZO – prenosi prof.dr Milošević.

Prevencija, nešto o rizicima i testiranju

Prevencija infekcije ovim virusima može biti nespecifična. Prema rečima naše sagovornice, odnosi se pre svega na izbegavanje nezaštićenih seksualnih odnosa i deljenja pribora za ličnu higijenu ili igle pri ubrizgavanju narkotika, ali i:

– Savetuje se i izbegavanje kozmetskih ili medicinskih procedura u ustanovama gde ne poštuju sterilizacije. Rizik su i transfuzije krvi i intervencije u periodu rata na prostorima bivše SFRJ. Za hepatitis B postoji i delotvorna vakcina, koja štiti od infekcije a time i od hepatitisa, ali i od ciroze i hepatocelularnog karcinoma. Sva novorođena deca u Srbiji već više od 15 godina primaju ovu vakcinu odmah po rođenju. Deca koju rađaju majke koje imaju hepatitis B, pored vakcine treba prime i hepatitis B imunoglobulin. Sve trudnice treba da se testiraju na virus hepatitisa B i C već na početku trudnoće, jer za hepatitis B postoji i lek koji se može primeniti u trudnoći, ako je neophodno, čime se smanjuje rizik od prenosa HBV infekcije sa majke na dete.

Zašto bi trebalo da se svi odrasli barem jednom testiraju na hepatitis C

– Moj savet je i da se svi odrasli vakcinišu protiv hepatitisa B, posebno ukoliko su u situaciji da imaju kontinuirani kontakt sa zdravstvenim sistemom (ponavljane hospitalizacije i operacije) ili neki od drugih rizika. Za hepatitis C, nažalost, ne postoji vakcina, te se prevencija svodi na nespecifične mere izbegavanja rizičnog ponašanja svake vrste. Važno je napomenuti da je preporuka svih vodećih institucija u svetu (SZO, EASL, AASLD) da se odrasle osobe bar jednom u životu testiraju na hepatitis C. U tom svetlu apelujem na vaše čitaoce da to urade, imajući u vidu da u Srbiji postoji najsavremenija terapija i za hepatits B i za hepatitis C – rekla je u razgovoru za eKlinika portal profesor dr Ivana Milošević, infektolog, gastroenterohepatolog, profesor na Medicinskom fakultetu u Beogradu i zamenica direktora Klinike za infektivne i tropske bolesti UKCS.