Jedan od bitnih faktora je promena ishrane, postoji i nutrigenetika, ishrana po genima, gde nema isključivanja namirnica, već prilagođavanja njihovog unosa genetici jednog čoveka Foto: Shutterstock/ Lična arhiva Ivana Buzadžić
Starenje je neminovan prirodni proces koji prati progresivno narušavanje fizioloških funkcija organizma. Mnogi misle da su nekada ljudi živeli kraće, ali i u starom veku su neke osobe živele dugo, ono što se promenilo je prosečni životni vek. Svako od nas je, ipak, jedinka za sebe, neko stari sporije neko brže, biološka i hronološka starost uvek se ne poklapaju. Istraživanja su dokazala pozitivnu reakciju tkiva na ponovnu aktivaciju telomeraze – enzima odgovornog za obnovu nizova telomera na krajevima hromozoma, koji se skraćuju posle svake deobe ćelija. Prilikom tog procesa dolazi do produžavanja telomera i posledično produženja životnog veka ćelije, objašnjavaju stručnjaci.
Ljudi, kao i svi drugi organizmi na planeti Zemlji, svakodnevno su izloženi različitim uticajima sredine čije će delovanje ostaviti trag na budućim generacijama. Iako se smatramo krojačima svog života, nismo ništa više nego rezultat života naših predaka, kaže na početku razgovora za portal eKlinika molekularni biolog i fiziolog, specijalista genetike dr Ivana Buzadžić. Ipak, kako bismo dobro razumeli ovaj proces bitno je da znamo što šta je to epigenetika koja se može definisati kao grana nauke koja izučava sve potencijalno stabilne nasledne promene u ekspresiji gena ili ćelijskom fenotipu, koje se događaju bez promena u rasporedu baza DNK.
– Epigenetički procesi povezuju faktore sredine sa našim genetičkim kodom i omogućavaju spoljašnjim uticajima da ostave biohemijski trag na našem genomu. Takav epigenetički kod je definisan modifikacijama hromatina, procesima poput DNK metilacije i posttranslacione modifikacije histona (HPTM), acetilacije, glikozilacije, te se tokom života znatno menja. Najbolji primer toga su jednojajčani blizanci čiji je epigenom u početku sličan, ali se s vremenom počinje znatno razlikovati. Istraživanja su pokazala da prolazni i hronični sredinski uticaji mogu trajno promeniti epigenetički kod. Promene koje se nakupljaju tokom životnog veka nose bitnu informaciju o interakcijama organizma sa sredinom. U nekim slučajevima ta informacija može biti od velike važnosti za potomke, te im može pružiti određene prednosti u prilagođavanju. Takođe, nakupljanjem epigenetičkih promena može doći do povećanja rizika od različitih bolesti, na primer, mnoge epigenetičke promene su povezane sa povećanjem rizika od karcinoma ili su predispozicija za psihičke poremećaje – kaže Ivana Buzadžić.
Buzadžić navodi da u medicinskim časopisima postoje brojne teorije o procesu starenja. Genetičke teorije: teorija greške, teorija somatske mutacije, teorija programiranog starenja. Fiziološke teorije starenja: teorija slobodnih radikala, teorija unakrsne povezanosti, teorija nakupljanja otpadnih materija. Imunološka teorija: neuroendokrinološka teorija starenja.
– Međutim, jedna teorija koja u novije vreme privlači sve veću pažnju je teorija dugovečnosti skrivena u telomerama i u funkciji enzima telomeraze – ističe Buzadžić.
Prilikom obnavljanja tkiva, dolazi do deobe ćelija i replikacije genoma. Na krajevima hromosoma nalaze se zapisi TTAGGG koji se ponavljaju i po hiljadu puta. Taj deo hromosoma su telomere, kratki ponavljajući nizovi nukleotida na krajevima DNK molekula. Sastoje se od TTAGGG nizova baza. Osnovna funkcija telomera je zaštita DNK molekula od oštećenja i održavanje njene stabilnosti tokom procesa ćelijskih deoba, navodi Buzadžić. Prilikom deobe ćelija i replikacije DNK zbog nemogućnosti delovanja enzima replikacije (RNK polimeraza) na krajnjem području telomera, nova, replicirana DNK koja nastaje je znatno kraća od početnog molekula.
– Nakon niza ćelijskih deoba, telomere se skrate do granice kada ćelija prestaje sa deonom i ulaziu proces apoptoze ili ćelijske smrti. Sa prestankom deljenja ćelije ne umiru, nego nastavljaju da žive, ali pokazuju izmenjena biohemijska svojstva i opisujemo ih kao stare ćelije. Ćelije koje se ne dele ili se dele sporo, učestalije su u starim organizmima. Ovom osnovnom principu ne podležu ćelije u kojima je zadržana funkcija enzima telomeraze čija je funkcija obnova telomernih nizova – pojašnjava Ivana Buzadžić.
Čovek je od postojanja zaokupljen mitom o večnoj mladosti, Buzadžić nas podseća da svakodnevno slušamo o uzrocima, posledicama starenja, anti-aging tretmanima, suplementima, namirnicama koje bi nam mogle da produže život.
– Istraživanja su brojna, ali još uvek nema univerzalnog rešenja. Jedna od teorija kojoj se u poslednje vreme daje na značaju, a koja je i najverojatnija, je teorija o telomerama, njihovoj dužini i stepenu biološke dobi. Dok se hronološka dob određuje brojem godina našeg života, biološka dob se određuje drugim markerima kao što su elastičnost kože, gustina kostiju, kvalitet vida i telesna težina. Kada bi sve bilo idealno, one bi se podudarale, ali pod uticajem ne baš idealne svakodnevice, naša biološka dob je gotovo uvek iznad hronološke – objašnjava Buzadžić.
Kvalitetna i dobro izbalansirana ishrana, dobra kontrola stresa, umerena fizička aktivnost, redovan san, život bez duvanskog dima, osnova su zdravlja, ali kako potvrđuje nauka i način na koji možemo da obezbedimo vitalnost u starijem životnom dobu. Kako bismo usporili proces starenja potrebno je da u jednom delu života malo zastanemo i više pažnje obratimo na zdrave navike.
– Kako bismo živeli duži i smireniji život, bitno je nakon navršenih 40 godina vodimo računa o promeni ishrane, ali i da povećamo kretanje i boravak na svežem vazduhu kako bi ćelije što sporije starile. Dobro izbalansiranom ishranom, kvalitetnim načinom života i adekvatnom upotrebom suplemenata moguće je i više nego povoljno uticati na produženje biološke dobi. Tu na red dolaze već spomenute telomere i funkcija enzima telomeraze. Neurednim životnim stilom, nepravilnom ishranom, prevelikom izloženosti fizičkom i psihičkom stresu opterećujemo organizam. Takva stanja za sobom vuku i promene u metabolizmu ćelija i ubrzavaju proces starenja. Upravo u tome leži osnova različitosti u biološkoj i hronološkoj dobi. Brojna istraživanja su dokazala pozitivnu korelaciju skraćene dužine telomera i raznih stanja kao što su upalne bolesti, hormonalni poremećaji, ali i kancerogena stanja, a koja se vrlo često prikazuju kao posledica starenja organizma – naglašava Buzadžić.
Ivana Buzadžić dodaje i da određene ćelije poput polnih, matičnih ćelija embriona i ćelija koštane srži prirodno sadrže aktivni enzim telomerazu koji nakon udvostručavanja DNK produžavaju telomere i sprečavaju starenje ćelija. Poznavajući ovu tvrdnju nije moguće ne zapitati se da li je indukovano produženje životnog veka ipak moguće?
– Brojna istraživanja su dokazala pozitivnu reakciju tkiva na ponovnu aktivaciju telomeraze. Prilikom tog procesa dolazi do produžavanja telomera i posledično tome produženje životnog veka ćelije. Proučavanjem biomarkera starenja poput tolerancije na glukozu i njene iskoristivosti, promene gustine kostiju, smanjenja potkožnog masnog tkiva i poremećaja u radu jetre zabeležene su pozitivne korelacije na svakom ovom području. Uočeno je poboljšanje tolerancije na glukozu i osetljivosti na insulin, smanjeni gubitak koštanog i potkožnog masnog tkiva, kao i poboljšanje zdravlja jetre. Organi na koje je primena određenih preparata imala najbolji uticaj su jetra, bubrezi i srce – navodi Buzadžić
Zahvaljujući napretku nauke danas je moguće uraditi i analizu biološke starosti, na osnovu koje možemo da saznamo koliko je naš organizam zaista biološki star. Na ovaj način dobijamo i uputstva o tome šta bi, na primer, trebalo da promenimo u načinu ishrane i suplementacije, kako bismo uticali na aktivaciju enzima telomeraze i samim tim na sporije starenje našeg organizma, kaže Buzadžić. Ona dodaje i da je preporuka da se posle tri meseca uradi kontrolno merenje, gde bi smo videli koliko i da li su telomere usporile proces skraćivanja, na taj način se prati biološko starenje.
– Jedan od bitnih faktora je promena ishrane, postoji i nutrigenetika, ishrana po genima, gde nema isključivanja namirnica, već prilagođavanja njihovog unosa genetici jednog čoveka. Na taj način najoptimalnije prilagođavate ishranu, regulišete telesnu težinu i aktivirate telomerazu. Višegodišnje studije su pokazale da nije bitna dužina već kvalitet života. Na to možemo da utičemo aktivacijom telomeraze. Rezultati su individualni, od prvog merenja telomera zavisi primena suplemenata. Posle tri ili šest meseci kontrole menja se terapija u zavisnosti od intenziteta promene – objašnjava Ivana Buzadžić.