Jedan od najpouzdanijih testova plućne funkcije je spirometrija Foto: Shutterstock
Plućna funkcija proverava se određenim testovima kada postoji sumnja da pluća ne funkcionišu dobro ili da postoje problemi koji opstruiraju funkciju. Testovi plućne funkcije (PFT) su neinvazivni i podrazumevaju proveru i merenje kapaciteta pluća, zapremine i razmene gasova.
Ovakva merenja pokazuju koliko dobro pacijent diše ili koliko efikasno pluća prenose kiseonik do ostatka tela. Svaka osoba u odnosu na stanje može zahtevati drugačiju vrstu testa, a lekari mogu preporučiti jedan ili više testova plućne funkcije u zavisnosti od osnovnog problema.
Testovi plućne funkcije pomažu lekarima da dijagnostikuju respiratorne bolesti poput astme ili hronične opstruktivne bolesti pluća (HOBP). Razlozi za izvođenje ovih testova podrazumevaju dijagnostiku potencijalnih zdravstvenih problema, poput:
Lekari mogu zatražiti da se izvrši proveri plućna funkcija ljudima koji rade u rizičnom okruženju ili udišu fine čestice na radnom mestu, poput:
Takođe, testovi se koriste za praćenje lečenja ili ocenu efikasnosti terapije za hronične bolesti poput astme, bronhitisa ili HOBP. PFT može biti deo preoperativne procene, posebno kod osoba s povećanim rizikom (pušači ili ljudi s kardiopulmonalnim problemima).
Većina testova za proveru plućne funkcije je jednostavna, brza i bezbedna, a trajanje i postupak zavise od vrste testa.
Spirometrija meri količinu vazduha koju osoba udahne i izdahne. Tokom testa, dišemo kroz cev povezanu s računarom, uz korišćenje usnika i štipaljke za nos. Nakon nekoliko normalnih udisaja, od pacijenta se traži da duboko udahne i izdahne što je brže moguće.
Ovi testovi mere koliko vazduha pluća mogu da zadrže. Pacijent sedi u maloj, zatvorenoj kabini sa prozirnim zidovima, meri se pritisak u kabini kako bi se tačno izračunala zapremina pluća.
Reč je o testu koji meri nivo kiseonika u krvi bez disanja. Mali uređaj (pulsni oksimentar) se stavlja na prst ili ušnu školjku, a svetlosni zraci mere nivo kiseonika u krvi.
Ovaj test procenjuje koliko dobro kiseonik prelazi iz udahnutog vazduha u krv. Osoba koja se testira normalno diše kroz cev, a ponekad udiše različite gasove kako bi se utvrdilo koliko dobro ih telo koristi ili eliminiše. Lekari mogu uzeti uzorak krvi radi provere nivoa hemoglobina.
Kod simptoma poput otežanog disanja, lekar može koristiti ovaj test kako bi utvrdio reakciju pluća na intenzitet fizičke aktivnosti. Tokom testa pacijent diše u uređaj dok hoda na traci za trčanje ili vozi bicikl.
Rezultati testa se upoređuju s prosečnim vrednostima za osobe slične visine, starosti i pola. Inače, pluća dostižu puni kapacitet do sredine dvadesetih godina, nakon čega njihova funkcija polako opada (slabi). Muškarci i osobe višeg rasta obično imaju veća pluća od žena i nižih ljudi.
Abnormalni rezultati mogu ukazivati na probleme s plućima, a lekari ponekad traže dodatne testove kako bi potvrdili dijagnozu.
Specifične saveti za pripremu mogu da budu:
Svi ovi testovi su uglavnom bezbedni, ali neki rizici mogu da budu:
Osobe sa posebnim potrebama mogu se suočiti s izazovima prilikom izvođenja testova, pa je važno otvoreno komunicirati sa lekarom i raditi na pronalaženju odgovarajućih rešenja.