Misteriozna bolest uspavljivala je ljude mesecima: Više od 100 godina kasnije, nauka još nema odgovor

Početkom 20. veka svet se suočio sa jednom od najsmrtonosnijih pandemija u istoriji – španskim gripom. Međutim, u isto vreme širom planete širila se još jedna, mnogo neobičnija bolest o kojoj se danas retko govori, iako je iza sebe ostavila hiljade mrtvih i bezbroj nerešenih pitanja.

Ljudi su iznenada počinjali da spavaju gotovo neprekidno. Neki su tonuli u stanje nalik dubokom snu iz kojeg su se budili samo nakratko. Drugi su ostajali nepokretni, kao zaleđeni u sopstvenom telu. Kod pojedinih su se javljale halucinacije, promene ponašanja ili simptomi slični Parkinsonovoj bolesti. Mnogi se nikada nisu potpuno oporavili. Bolest je nazvana encephalitis lethargica, odnosno letargični encefalitis, a zbog karakteristične pospanosti često su je nazivali i „bolest spavanja“. Više od jednog veka kasnije, naučnici još ne znaju šta ju je izazvalo.

Pandemija koju je istorija gotovo zaboravila

Dok je španski grip između 1918. i 1920. godine odneo više od 50 miliona života, letargični encefalitis širio se tiše, ali jednako zagonetno. Od 1917. do 1930. godine od ove bolesti umrlo je oko pola miliona ljudi, dok su stotine hiljada preživelih ostale sa trajnim posledicama.

Bolest je prvi opisao austrijski neurolog dr Konstantin fon Ekonomo 1917. godine. Već tada je primetio da se simptomi značajno razlikuju od pacijenta do pacijenta. Kod nekih je bolest napredovala veoma brzo i završavala se smrtnim ishodom. Kod drugih su simptomi trajali nedeljama, mesecima ili čak godinama.

Ljudi su spavali danima, nedeljama, pa čak i mesecima

Najupadljiviji simptom bila je ekstremna pospanost. Pacijenti su provodili veći deo dana spavajući, a kada bi se probudili često su bili dezorijentisani ili su pokazivali znake delirijuma.

Dr Fon Ekonomo je još početkom epidemije zapisao:

„Suočavamo se sa vrstom bolesti spavanja koja ima neobično dug tok. Nakon glavobolje i malaksalosti javlja se stanje pospanosti koje može biti praćeno delirijumom. Pacijent se lako probudi, ali se ponovo vraća u san”.

Neki oboleli su umirali u roku od nekoliko dana ili nedelja, dok su drugi ostajali u ovom neobičnom stanju mnogo duže. Još zbunjujuće bilo je to što bolest nije uvek izazivala pospanost. Kod pojedinih pacijenata javljala se upravo suprotna reakcija – nemir, hiperaktivnost, nesanica i psihičke promene.

Oni koji su preživeli često više nikada nisu bili isti

Prema podacima Američkog društva za mikrobiologiju, bolest je najčešće prolazila kroz dve faze.

Prva, akutna faza, počinjala je simptomima sličnim gripu, poput povišene temperature, glavobolje i malaksalosti. Nakon toga usledili bi pospanost, poremećaji svesti ili promene ponašanja. Kod pacijenata koji su preživeli razvijala se druga, hronična faza bolesti.

Mnogi su godinama kasnije razvijali simptome slične Parkinsonovoj bolesti: ukočenost, usporene pokrete, probleme sa govorom i hodanjem.

Procene pokazuju da je oko polovine preživelih imalo trajne posledice. Kod dece su one bile još češće i teže. Neki su doživeli potpune promene ličnosti, dok su drugi razvili ozbiljne psihijatrijske poremećaje.

Da li je za sve bio kriv španski grip?

Pošto su se španski grip i letargični encefalitis pojavili gotovo istovremeno, naučnici su dugo sumnjali da između njih postoji veza. Sumnju je dodatno pojačala činjenica da su i tokom epidemije gripa krajem 19. veka zabeleženi slučajevi upale mozga sa sličnim neurološkim simptomima. Međutim, teorija o direktnoj povezanosti nikada nije potvrđena.

Problem je bio u tome što je letargični encefalitis nastavio da se pojavljuje gotovo deceniju nakon što je pandemija španskog gripa završena. Kasnija istraživanja moždanog tkiva obolelih nisu pronašla čvrste dokaze koji bi povezali ove dve bolesti.

Misterija traje i danas

Naučnici su tokom poslednjih decenija razmatrali različite moguće uzroke. Jedna od teorija ukazuje na enteroviruse, grupu virusa kojoj pripada i virus dečje paralize. Poznato je da pojedini enterovirusi mogu da napadnu nervni sistem i izazovu ozbiljna neurološka oštećenja.

Druga hipoteza sugeriše da je bolest možda bila posledica autoimunog poremećaja, odnosno pogrešne reakcije imunog sistema koji je napadao sopstveno moždano tkivo. Ipak, nijedna teorija do danas nije uspela da pruži konačan odgovor.

Može li se bolest vratiti?

Dobra vest je da je letargični encefalitis danas izuzetno redak. Prema podacima Američkog društva za mikrobiologiju, tokom poslednjih 85 godina širom sveta prijavljeno je svega oko 80 slučajeva.

Poslednji poznati preživeli iz velike epidemije, Filip Leder, preminuo je 2002. godine u 82. godini života. Veći deo života proveo je nepokretan u psihijatrijskoj ustanovi. Ipak, pitanje koje i dalje intrigira naučnike ostaje bez odgovora: da li je letargični encefalitis bio jedinstven događaj iz prošlosti ili bi se slična bolest jednog dana mogla ponovo pojaviti?

Više od sto godina nakon što su hiljade ljudi širom sveta iznenada utonule u neobjašnjiv san, medicina i dalje nema definitivno objašnjenje za jednu od najvećih misterija u istoriji neurologije.

(eKlinika.rs)