Šta treba znati o glioblastomu: Simptomi, lečenje i prognoza najagresivnijeg tumora mozga

Dijagnoza glioblastoma menja svakodnevicu čitave porodice. Uz strah od bolesti pojavljuju se pitanja o operaciji, lečenju i vremenu koje je pred pacijentom. Odgovori nisu laki, ali otvoren razgovor i razumevanje bolesti mogu pomoći da se donesu najbolje moguće odluke. Glioblastom je najčešći zloćudni primarni tumor mozga kod odraslih. Primarni znači da nastaje u mozgu, a ne da se u njega proširio iz nekog drugog organa.

To je tumor četvrtog stepena maligniteta koji raste brzo i prodire među zdrave moždane ćelije. Upravo zato ga je teško potpuno odstraniti. I kada na snimku izgleda kao jasno ograničena promena, pojedinačne tumorske ćelije mogu se nalaziti u okolnom tkivu koje je neophodno za govor, pokrete, pamćenje ili druge funkcije.

Glioblastom se može javiti u bilo kom životnom dobu, ali je najčešći kod odraslih između 55. i 75. godine. Nešto češće se dijagnostikuje kod muškaraca.

Koji simptomi mogu da ukažu na glioblastom

Simptomi zavise od dela mozga u kojem se tumor nalazi, njegove veličine i brzine rasta. Ne postoje tegobe karakteristične isključivo za glioblastom, a glavobolja u ogromnoj većini slučajeva nije znak tumora mozga.

Pregled je ipak potreban ako se pojave nove, uporne ili brzo progresivne tegobe kao što su:

• glavobolje koje postaju sve učestalije ili jače
• jutarnja glavobolja praćena mučninom ili povraćanjem
• prvi epileptični napad u odraslom dobu
• slabost ili utrnulost jedne strane tela
• otežan govor ili pronalaženje reči
• problemi sa vidom, ravnotežom ili koordinacijom
• zbunjenost i poteškoće sa pamćenjem
• neuobičajene promene ponašanja ili ličnosti
• pojačana pospanost i smanjena budnost.

Ponekad članovi porodice prvi primete da osoba nije „sasvim svoja”. Može postati povučena, razdražljiva, zaboravna ili praviti greške koje joj ranije nisu bile svojstvene. Takve promene ne znače automatski da postoji tumor, ali ako su nove i napreduju, ne treba ih pripisivati samo stresu ili godinama.

Iznenadna slabost jedne strane tela, poremećaj govora, gubitak svesti ili prvi epileptični napad zahtevaju hitnu medicinsku pomoć. Slične simptome može izazvati i moždani udar, zbog čega se ne sme čekati.

Kako se postavlja dijagnoza

Kada simptomi i neurološki pregled pobude sumnju, najvažnije snimanje je magnetna rezonanca mozga sa kontrastnim sredstvom. Ona pokazuje položaj i veličinu promene, otok okolnog tkiva i odnos tumora prema delovima mozga važnim za govor, pokrete i druge funkcije.

Ipak, snimak sam po sebi obično nije dovoljan za konačnu dijagnozu. Tokom operacije ili biopsije uzima se deo tumorskog tkiva, koji patolog pregleda i dodatno molekularno analizira. Savremena dijagnoza ne zasniva se samo na tome kako ćelije izgledaju pod mikroskopom. Ispituju se i promene u genima tumora. Posebno je važan status gena IDH, dok metilacija promotora gena MGMT može ukazati na veću verovatnoću da će tumor reagovati na hemoterapiju temozolomidom. Ti rezultati pomažu lekarima da preciznije odrede vrstu tumora, procene njegovo ponašanje i izaberu terapiju.

Kako se leči glioblastom

Lečenje planira multidisciplinarni tim koji najčešće čine neurohirurg, neurolog, radioterapeut, medicinski onkolog, radiolog i patolog.

Kada je moguće, prvi korak je operacija. Cilj je da se odstrani što veći deo tumora, ali bez izazivanja ozbiljnog neurološkog oštećenja. Zato se govori o maksimalno bezbednoj resekciji, a ne o uklanjanju tumora po svaku cenu.

Kod nekih pacijenata tumor se nalazi u području važnom za govor, pokrete ili druge funkcije, pa potpuno uklanjanje nije bezbedno. Ako operacija nije moguća, radi se biopsija kako bi se dobilo tkivo za dijagnozu.

Standardno lečenje posle operacije kod pacijenata koji mogu da ga podnesu najčešće uključuje:

• radioterapiju
• istovremenu primenu temozolomida
• nastavak temozolomida u ciklusima posle zračenja.

Kod starijih ili izrazito oslabljenih pacijenata terapija se prilagođava opštem stanju, drugim bolestima i molekularnim karakteristikama tumora. Nekada se primenjuje kraći režim zračenja, samo hemoterapija ili druga kombinacija koja pacijentu donosi najveću korist uz najmanje opterećenje.

Kortikosteroidi mogu smanjiti otok mozga i ublažiti glavobolju, slabost ili mučninu. Antiepileptici se koriste kod pacijenata koji su imali epileptične napade. Fizikalna terapija, rehabilitacija govora, kontrola bola, psihološka i palijativna podrška takođe su važni delovi lečenja.

Palijativno zbrinjavanje ne znači odustajanje. Ono može početi istovremeno sa aktivnim onkološkim lečenjem kako bi se kontrolisali simptomi, sačuvala funkcionalnost i olakšalo svakodnevno življenje.

Zašto se glioblastom često vraća

Glioblastom se širi kroz moždano tkivo mikroskopskim ćelijama koje se ne mogu videti niti bezbedno ukloniti tokom operacije. Neke ćelije mogu biti otporne na zračenje i hemoterapiju, dok krvno-moždana barijera otežava dolazak pojedinih lekova do tumora.

Zbog toga se bolest kod većine pacijenata vremenom ponovo pojavi. Kada se tumor vrati, ne postoji jedna terapija koja odgovara svima. U zavisnosti od mesta i veličine promene, prethodnog lečenja i opšteg stanja pacijenta, mogu se razmatrati nova operacija, ponovno zračenje, drugi lekovi ili učešće u kliničkom ispitivanju.

Ponovna pojava tumora ne znači da više ništa ne može da se uradi. Cilj nekada nije potpuno zaustavljanje bolesti, već usporavanje njenog napredovanja, očuvanje govora i pokretljivosti, smanjenje napada, bola ili otoka i omogućavanje što kvalitetnijeg vremena sa porodicom.

Kakva je prognoza

Glioblastom je ozbiljna bolest koju savremena medicina najčešće ne može da izleči. Prema podacima iz kliničkih istraživanja, medijana preživljavanja uz standardno lečenje često iznosi približno 12 do 18 meseci, dok manji broj pacijenata živi više godina.

Medijana nije rok koji je nekome određen. Ona znači da je polovina pacijenata u posmatranoj grupi živela kraće, a polovina duže od navedenog perioda. Ne može predvideti tok bolesti kod konkretnog čoveka.

Na prognozu utiču:

• godine i opšte zdravstveno stanje
• mesto i veličina tumora
• neurološko stanje pacijenta
• mogućnost bezbednog hirurškog uklanjanja
• odgovor na zračenje i hemoterapiju
• molekularne osobine tumora, uključujući MGMT status.

Statistika može pomoći lekarima u planiranju terapije, ali ne može opisati sve razlike među pacijentima. Zato je poštenije pitati lekara šta se zna o konkretnom tumoru, šta je cilj predložene terapije i kako će se pratiti njen učinak.

Kako porodica može da pomogne

Glioblastom ne pogađa samo osobu kojoj je dijagnostikovan. Porodica često preuzima organizovanje pregleda, terapije i svakodnevne nege, dok istovremeno pokušava da se izbori sa sopstvenim strahom. Pacijentu može biti teško da razume i zapamti sve informacije, pa je korisno da na razgovore sa lekarom dolazi sa bliskom osobom. Pitanja je dobro zapisati unapred, zajedno sa nazivima lekova, promenama simptoma i neželjenim dejstvima terapije.

Važno je razgovarati i o tome šta je pacijentu najvažnije. Nekome je prioritet da pokuša svaku dostupnu terapiju, dok je drugome najvažnije da što duže ostane kod kuće, bude budan, komunicira i provodi vreme sa porodicom. Takve želje nisu odustajanje, već deo lečenja usmerenog na čoveka.

Glioblastom jeste bolest sa teškom prognozom, ali pacijent nije samo dijagnoza niti statistički podatak. I kada medicina ne može da obeća izlečenje, može da ponudi lečenje, kontrolu simptoma, podršku i iskren razgovor o tome kako sačuvati što više kvalitetnog života.

(eKlinika.rs)