Ima pacijenata koji godinama žive bez napada, ali i onih koji umiru od posledica epilepsije Foto: Shutterstock
Epilepsija je veoma ozbiljna i složena bolest koja se u najvećem broju slučajeva može dobro kontrolisati lekovima. Ima pacijenata koji godinama žive bez napada, ali i onih koji umiru od posledica epilepsije. Lekari ne znaju zbog čega se ovo dešava, ali znaju da će se kod jednog od 100 pacijenata, epileptični napad završiti iznenadnom smrću. Dobra vest je da bolesnici imaju na raspolaganju više od 24 vrste lekova, neurostimulacione i operativne metode lečenja.
U oko 30 odsto slučajeva, pacijenti, ipak, ne reaguju dovoljno na terapiju, pa je za njih, naglašavaju neurolozi, izuzetno važna primena odgovarajućih lekova kako bi se izbegao smrti ishod. Smatra se da oko 70 hiljada ljudi u Srbiji ima dijagnozu epilepsije.
Mozak je izuzetno složena struktura i sastoji se od miliona nervnih ćelija – neurona. Neuroni su povezani nervnim produžecima i dodiruju se preko specifičnog spoja koji se zove sinapsa. Epileptični napad se javlja zbog iznenadne, prekomerne i nenormalne aktivnosti nervnih ćelija, pa se opisuje i kao električna “oluja” ili “bura” u mozgu.
Bolest može nastati i u sklopu određenih oboljenja i oštećenja mozga, kao što su tumor mozga, moždani udar, a može biti i posledica povrede mozga, prenatalne infekcije ili trovanja.
– Pravi uzrok epilepsije je nepoznat. Postoje tvrda uverenja, da ćemo, verovatno, razumeti način funkcionisanja moždane kore, onog trenutka kada otkrijemo suštinu epilepsije. Da je to jedna električna oluja u mozgu, može da bude metaforično objašnjenje. Ne znamo etiologiju epilepsije. Kada bismo sve sveli u jedan levak, ne znamo šta je u grlu tog levka, ne znamo šta je zajednički imenitelj, ali kada uradimo tako nešto bićemo na pragu uspeha lečenja – kaže za eKliniku docent dr Aleksandar Ristić sa Medicinskog fakulteta u Beogradu, načelnik Dnevne bolnice Klinike za neurologiju u Centru za epilepsije Univerzitetskog Kliničkog centra Srbije.
Doktor objašnjava da je epilepsija celoživotna bolest, cilj lečenja je da oboleli nemaju napade.
– Koristimo antiepileptike, koji u svojoj suštini to nisu. Ne postoji antiepileptik, koji bi izlečio nekog od napada. Imamo lek protiv epileptičnog napada, ali ne i protiv epilepsije. Lekovi koji se primenjuju služe tome da oboleli nema napade i samim tim živi potpuno normalno. Epilepsija je neizlečiva bolest, ali se kontroliše, kao i arterijska hipertenzija ili miopija – navodi dr Ristić.
Postoje različite vrste i podtipovi epilepsije, nauka zna za više od 100 različitih tipova. Bolest može nastati i usled povreda i zloupotrebe psihoaktivnih supstanci. Dr Ristić objašnjava da bi svako od nas mogao da dobije epileptični napad, kada bi bio izložen prekomernim nadražajima.
– Epileptični napad može da se desi bilo kome, pod uslovom da je neko ko je zdrav izložen takvoj vrsti provokacije da mozak to ne može da izdrži. Na primer, ukoliko bi bilo ko bio izložen dugotrajnom nespavanju i u isto vreme supstancama kao što je kokain i određenim drugim lekovima, pre ili kasnije dobio bi kliničku manifestaciju epileptičnog napada – navodi doktor.
Iz nekoliko razloga epilepsija je veoma ozbiljna bolest, u čijem lečenju pacijenti moraju da imaju razumevanje i podršku okoline. Oboleli od epilepsije generalno imaju kraći životni vek, navodi dr Ristić i upozorava da epilepsija može biti i smrtonosna bolest.
Prvi razlog je SUDEP (engl. sudden unexpected death in epilepsy) nagla i neočekivana smrt kod obolelih od epilepsije.
– Kako se to dešava ne znamo, ali znamo da se dešava. Kod jednog od 100 obolelih to će se desiti u jednom od njegovih napada. To uopšte nije mali broj, i to je prvi i osnovni razlog zašto odmah posežemo za lečenjem. Svaki neurolog ima nažalost i takve pacijente. Rizične grupe su muškarci, oni koji dobijaju napade u toku noći. Scenario je da je neko otišao na spavanje, a da ga je neko ujutro zatekao mrtvog u postelji. Mogući razlog za tako nešto je da stanje te eklektične oluje, zaustavi centar za disanje i centar za rad srca. Kada se završi napad i vidi da pacijent ne diše, treba ga snažno stimulisati, štipati na primer, to nekad pomaže da ljudi prodišu – upozorava dr Ristić.
Drugi razlog smrti su povrede tokom napada, a verovatnoća za povrede je od 2 do 3 odsto (neće sve povrede da budu sa smrtim ishodom), kako kaže doktor. Pacijent može pri napadu i padu da udari o neki tvrdi predmet i zadobije smrtonosne povrede lobanje ili grudnog koša.
– Treći razlog smrti je epileptični status, kada se napad nastavi čeitri, pet minuta pa prestane, pa se ponovo pojavi, to je životno ugrožavajuće stanje. Ima i onih koji imaju i suicidalne misli – upozorava dr Ristić.
Napadi se dele na fokalne i generalizovane. Tokom fokalnih napada osoba može osećati neobične mirise ili se ponašati neadekvatno, generalizovani napadi manifestuju se tipičnim epileptičnim napadom u vidu gubitka svesti i pojave mišićnih spazama. Većini je epileptični napad najpoznatiji kao veliki napad, koji se u neurologiji označava kao tonično-klonični, predstavljen je grčenjem mišića, često praćenih krikom.
– Veliki epileptični napad traje prosečno oko 80 sekundi i prestaje. Posle napada pacijent je jedno kratko vreme u komi, zato što su ispražnjeni svi neurotransmiteri u mozgu zbog jake električne bure koja se desila. Potom polako dolazi ka svesti, počinje da pokreće ruke i noge, ali je zbunjen i ne razume okolnosti u kojima se nalazi. Ta zbunjenost se polako smanjuje, do trenutka dok se ne prizove svesti, uobičajeno oko 10 do 15 minuta da dođe u svoje normalno stanje. Tada se oseća umorno, bole ga mišići, i tek tada je u stanju da počinje da rekonstruiše stvarnost oko sebe – kaže dr Ristić.
Nemojte da paničite i ne dozvolite da se paniči oko vas Foto: Shutterstock
Kada se desi veliki napad, neke osobe koje su pored pacijenta nađu se u panici. U pokušaju da pomognu otvaraju vilicu osobe koja ima napad, pa dolazi do povreda. Dešava se da neko ko želi da pomogne bude jako ugrizen za prst, čak i da ostane bez prsta, moguće je da se u takvom zahvatu osobi kojoj se ukazuje pomoć slomi i zub.
Docent dr Ristić daje uputstvo kako se ponašati u takvim situacijama i kako na najbolji način ukazati pomoć.
– Kada govorimo o prvoj pomoći u epileptičnom napadu, sve što ću da kažem počinjem sa nemojte. Najveći broj napada će se okončati sam od sebe, to znači da za minut ili dva minuta, čovek ne može da uradi baš ništa, čak i ako je posebno treniran i ako pored sebe ima sve lekove. Epileptični napad je sam od sebe samoograničavajući događaj, u najvećem broju slučajeva. Nemojte da paničite iz tog razloga i nemojte da dozvolite da se paniči oko vas. Najveći značaj bio bi da se napad može prepričati lekaru u svim njegovim delovima, jer to može mnogo da pomogne u lokalizaciji epilepsije – ističe dr Ristić.
Nemojte da dozvolite da pacijent udara o nešto tvrdo glavom za vreme napada ili da mu je okovratnik stegnut, stavite mu nešto meko ispod glave. Bitno je da se čovek u toku napada ne povredi.
– Nemojte da otvarate usta pacijentu. Neko je došao do potpuno pogrešne ideje da će jezik da zapadne u grlo i da će oboleli da se uguši. Ne znamo odakle to verovanje, ali ono je vrlo rasprostranjeno i takav manevar najčešće ili veoma često može da dovede do povrede i pacijenta i onog ko ukazuje prvu pomoć – ističe dr Ristić.
Kada se završi napad i kada prestanu trzaji, čovek koji je imao napad je u komi, teško diše i tada ga treba samo okrenuti na bok.
– Posle napada, kada osoba dolazi do svesti, ne treba da se na bilo koji način sputava, osim ako nije krenula da skoči kroz prozor, jer se i to dešava. To znači da ne treba da se vezuje, niti drži za obe ruke, naročito to ne treba da radi nepoznata osoba. Kako biste vi reagovali da dolazite svesti pri tome i dalje zbunjeni, a da vas neko nepoznat drži za ruke? Vi ćete misliti da vas taj neko napada, imaćete potrebu da se branite. Otud predrasuda da su neki pacijenti nasilni. Bolesnici su u najvećem broju posle napada toliko konfuzni, da onda to tumače kao napad na lični integritet i normalno je da se brane – objašnjava dr Ristić.
Dijagnoza se postavlja uz anamnestičke podatke o pojavi napada uz elektroencefalogram (EEG) i neuroimidžing metode.
– EEG nije super alat, dešava se da ljudi koji imaju jasnu epilepsiju imaju normalan EEG nalaz. Radi se i magnetna rezonanca, a oko 60 odsto ljudi sa epilepsijom, ima neki nalaz na magnetnoj rezonanci, vide se promene u moždanoj kori. Ali i EEG i magnetna rezonanca nekada mogu biti normalni kod osoba koji imaju epilepsiju. Ali ukoliko postoji jedan napad, pa se posle toga desi još jedan napad istih karakteristika, dovoljno je da se uspostavi dijagnoza epilepsije, jer je verovatnoća da će se desiti treći napad, ako su se pre toga desila već dva napada, veća od 87 odsto – objašnjava dr Ristić.
Farmakoterapija je osnovni vid lečenja i kontrole epileptičnih napada. Doktor objašnjava da kod 70 odsto osoba epilepsija može da se kontroliše sa dva ili tri leka, ipak oko 30 odsto ljudi i pored lekova ima napade.
– To su pacijenti tvrdokorni na lečenje, kod takvih bolesnika neki su kandidati za hirurško lečenje. To su oni kod kojih postoji jasno i dobro definisano žarište u moždanoj kori koje nije u tzv. elokventnoj zoni, tačnije ako bi se taj deo otklonio ne bi napravio nikakav poseban trajni deficit ili oštećenje. Cilj je da se tokom operacije ukloni epilepsija, a sve drugo ostaje kao što je i bilo. Oko samo jedan odsto od svih ukupno obolelih od epilepsije može možda da se operiše, ova metoda lečenja je i dalje ipak nedovoljno iskorišćena – kaže dr Ristić.
Postoje i neurostimulacione metode, od kojih se najčešće koristi stimulator vagusnog živca. Vagus je najduži živac koji izlazi iz glave. Povezuje mozak sa glavnim sistemima u telu i održava komunikaciju uma sa telom. Ovaj postupak, kako objašnjava dr Ristić podrazumeva ugradnju vagusnog nervnog simulatora. Cilj je da se smanje i po mogućstvu nestanu epileptični napadi kod pacijenta.
– Ova metoda nije toliko efikasna kao restriktivna hirurgija, ali oko 50 odsto bolesnika bude bolje za oko 50 odsto. Efekti se vide posle tri do šest meseci posle intervencije. Hirurško lečenje je veoma efikasno isključivo za grupu farmakorezistentnih bolesnika. Izuzetno je važno da se primenjuju lekovi kod farmakorezistentnih osoba, jer je primećeno da takvi pacijenti, uz redovnu primenu lekova, ređe umiru od nagle smrti – navodi dr Ristić.
Doktor je i predsednik Srpske lige za borbu protiv epilepsije, strukovnog udruženja koje okuplja profesionalce i istraživače. Cilj Lige jeste kreiranje društva i svesti kako ni jedan ljudski život ne bi bio ograničen epilepsijom.