Koksartroza je klinički sindrom koji karakterišu bol u preponi praćen različitim stepenom ograničenja pokreta i posledično značajno smanjenje kvaliteta života. U osnovi oboljenja je progresivan degenerativni proces koji, iako dominantno zahvata zglobnu hrskavicu, dovodi do promena na svim zglobnim strukturama u celini. U stranoj literaturi aktuelan naziv ove bolesti je osteoartritis (Osteoarthrytis). Istraživanja kažu da u proseku svaka peta soba starija od 80 godina ima klinički manifestnu artrozu kuka. Među pacijentima mlađim od 50 godina oboljenje je češće kod muškaraca, dok je u kasnijem dobu češće kod osoba ženskog pola.
Primarna i sekundarna koksartroza kuka
– Koksartroza kuka može biti primarna (idiopatska) kada je uzrok nepoznat, a što je ujedno i najčešća forma, u više od 90 odsto slučajeva. Tačna etiologija primarne koksartroze nije poznata, ali se smatra da starenje uz genetsku podlogu doprinosi njenom razvoju. Sekundarna koksartroza je ona kod koje je uzrok i mehanizam nastanka poznat. Znatno je ređa, i javlja se u ranijem životnom dobu, uglavnom nakon traume, inflamatornih artritisa, urođenih stanja, razvojnih poremećaja, metaboličkih i endokrinih bolesti, infekcija, neuropatskih stanja i drugo – objšanjava za eKlinika portal dr Andreja Baljozović, na specijalizaciji ortopedije sa traumatologijom na Institutu za ortopediju „Banjica“.
Nije svaki bol u preponi simptom koksartroze, možda se radi i o kičmi
Učestalost ovog oboljenja, kao i stepen degenerativnih promena rastu sa godinama. Ostali faktori rizika su gojaznost, težak fizički rad, kontaktni sportovi, a značajna je i nasledna komponenta.
– Prvi simptom koksartroze je najčešće bol u preponi, ali ono što treba naglasiti je razlikovanje bola u slabinskom ili glutealnom predelu, sa širenjem niz nogu koji su uglavnom uzrokovani oboljenjem kičmenog stuba. Bol je u početku povremenog karaktera, sa postepenim povećanjem intenziteta i učestalosti tokom više meseci ili godina. Ostali simptomi koji se javljaju kako bolest napreduje su ograničenje pokreta kuka i skraćenje noge, obično do 1 cm. Pacijenti se neretko jave lekaru tek u ovoj uznapredovaloj formi kada je hod praćen uočljivim hramanjem, uz bol pri svakom koraku – upozorava dr Baljozović.
Fizikalna terapija, neki lekovi, štap i normalna kilaža mogu da olakšaju stanje
Doktor Andrija Baljozović objašnjava da se dijagnoza postavlja na osnovu adekvatnog kliničkog pregleda i radiografije kukova kojom se uočava suženje zglobnog prostora, smanjena debljina zglobne hrskavice, uz ostale degenerativne promene. Po njegovim rečima, druge dijagnostičke metode, kao što su magnetna rezonanca (MR) i kompjuterizovana tomografija (CT) nisu neophodne, i uglavnom se koriste za utvrđivanje sekundarnog uzroka ili preoperativno planiranje u specifičnim situacijama.
Terapijski postupci mogu biti neoperativni i operativni, a dr Baljozović naglašava da se od neoperativnih metoda najčešće primenjuju fizikalna terapija, čija je uloga jačanje muskulature, obezboljenje i povećanje obima pokreta kuka. Od medikamenata se primenjuju nesteroidni antiinflamatorni lekovi (NSAIL), a u poslednje vreme sve češće i hondroprotektori (preparati glukozamin sulfata i hondroitin sulfata) čija je uloga da čuvaju i održavaju hrskavicu. U uznapredovalim formama od pomoći mogu biti ortopedska pomagala poput štapa ili štake, koji se koriste sa suprotne strane od obolelog zgloba. Bitno je napomenuti, kaže naš sagovornik, da smanjenje telesne težine značajno doprinosi smanjenju tegoba i da na njemu treba insistirati kad god je objektivno moguće.
Hirurško rešavanje problema i može li se izbeći
Kada se govori o operaciji kao rešenju, dr Andrija Baljozović ističe da operativno lečenje ima za cilj da poboljša kvalitet života pružajući bezbolan i pokretan zglob kuka, i da je kao takvo zapravo izbor samog pacijenta, a ne uvek i neophodnost.
– Uloga neoperativnih metoda i njihov krajnji domet u terapijskom smislu nije izlečenje, već smanjenje i na određeno vreme odlaganje tegoba. Kako je bolest progresivnog karaktera, pogoršanje kliničke slike i intenziviranje tegoba su neminovnost koja se ublažava neoperativnim modalitetima lečenja. Dakle, na samom je pacijentu da donese odluku da li može da živi sa takvim tegobama ili ne – kaže dr Baljozović i objašnjava da je u današnje vreme najčešća hirurška metoda totalna aloartroplastika kuka, odnosno zamena zglobnih površina acetabuluma (čašice) i femura (butne kosti) veštačkim komponentama. Endoproteze su izrađene od metalnih legura, koje za kost mogu biti vezane pomoću koštanog cementa (cementni tip) ili urastanjem kosti u hrapavu metalnu površinu (bescementni tip). Kontaktna površina između acetabularne i femoralne komponente, odnosno mesto na kome se odigravaju svi pokreti najčešće je izrađena od polietilen-metala ili keramičkog oslanjajućeg para.
Prethodna saznanja i napredak u tehnološkom razvoju materijala omogućili su da, navodi dr Baljozović, aloartroplastika kuka postane zlatni standard u lečenju sa trajanjem endoproteza i do 20 godina.
Zanimljiv slučaj iz svakodnevne prakse
Postoje slučajevi koji su retki u svakodnevnom radu, ali kao izuzeci služe da naglase širok spektar prezentacije ovog oboljenja. Dr Andreja Baljozović navodi primer pacijenta muškog pola, starosti 75 godina, sa tegobama u vidu bola u glutealnom predelu, sa povremenim širenjem niz desnu nogu. Klinički pregled je sugerisao oboljenje kičmenog stuba, ali su notirani i značajno ograničeni pokreti u desnom kuku uz hramanje pri hodu. Na pitanje da li pacijent oseća bol u preponi, što bi ukazivalo na oboljenje kuka, odgovor je bio odričan. Radiografskim snimkom potvrđen je degenerativno izmenjen kičmeni stub, ali i značajno degenerativno oboljenje oba kuka nešto izraženije na desnoj strani. Radilo se o kuku sa značajnim stepenom artroze koji nije bolan. Ovo je, objašnjava sagovornik eKlinika portala, jedan od primera diskrepance, nepodudaranja radiografskog nalaza i tegoba kod pacijenta. Iako sama radiografija ponekad upućuje na operativno lečenje, pacijent i njegovo stanje moraju biti sagledani u celini, i tek na osnovu toga biti doneta odluka o daljoj terapiji. U ovom slučaju na kraju se pristupilo odgovarajućem lečenju kičmenog stuba, uz neoperativno lečenje kukova u vidu fizikalne terapije.
Koksartroza kod sportista sve učestalija
– Nekada je kod aktivnih sportista pojava koksartroze bila retka i sretali smo je uglavnom kod onih koji su imali određene probleme – tipa iščašenja kukova kao deca, nisu to adekvatno zalečili, a onda je aktivno bavljenje sportom pokrenulo sam proces degeneracije. Kako se samo vreme, pa i sport rapidno menjaju, pred sportistima su sve agresivniji zadaci, a sport je u mnogim slučajevima postao jedna vrsta „gladijatorske arene“, tako se i oni više troše i sve češće razvijaju ovu bolest kuka – za eKlinika portal priča fizioterapeut Milan Ilić, koji je dugi niz godina radio i radi sa velikim brojem naših reprezentativaca u svim sportovima (košarka, tenis, fudbal…).
Kod sportista se kao ključni razlog nastanka koksartroze kuka javlja poremećena statika – disabalns u snazi, gde snaga, obim, dužina i jačina leve i desne noge nisu isti, a ovaj odnos može biti problem i u slučaju prednjeg i zadnjeg dela tela. Milan Ilić objašnjava da uzrok mogu da budu i učestale povrede jednog mišića, koji onda gubi snagu, tonus, jačinu i stabilnost, pa jedan kuk biva znatno više opterećen nego drugi, kao i padovi, udarci i traume čija posledica su kalcifikati. Sve češći su i defekti hrskavice koji, u izuzetnim slučajevima, mogu da dovedu i do aseptične nekroze vrata butne kosti.
Teniseri Zimonjić i Marej igraju sa veštačkim kukovima
Brojni su slučajevi sportista koji su nastavili karijeru posle intervencije i ugradnje veštačkog kuka. Endi Marej je odličan primer, kao i naš Nenad Zimonjić. Fudbaler Boško Janković takođe je operisao kuk, kao i predstavnici košarkaškog sveta, Aleksandar Saša Đorđević i Miodrag Muta Nikolić.
– Jednostavno dođe trenutak kada više nije moguće istrpeti bol, koji je u slučaju koksartroze kuka izuzetno jak, pacijent ne može normalno da hoda, štedi nogu, time opterećuje drugu nogu, ali i kompletnu muskulaturu, stradaju kolena i drugi kuk. Postoje inovativne metode kojima pokušavamo da malo prokrvimo tu regiju, obavezna je fizikalna terapija, ali, ako ni to pomogne, jedino rešenje je operacija. Često pitanje koje nam svi pacijenti, ne samo sportisti, postavljaju je mogu li da pomognu suplementi. Moj iskren odgovor bi bio – slabo. Postoje neki preparati koji služe delimičnom „podmazivanju“ zgloba, ubrizgavanje plazme u kuk, ali njima samo „kupujemo vreme“ do proteze – naglašava fizioterapeut Milan Ilić i navodi da su posle dobre pripreme, ugradnje proteze i dobre rehabilitacije, sportisti brzo na terenu, i da se vraćaju u režim koji može biti sasvim blizu njihovog dotadašnjeg profesionalnog nivoa. Takođe naglašava i da zbog sve dužeg sedenja ispred računara i nedovoljne fizičke aktivnosti sve veći broj mladih ljudi ima ovaj problem.
