Štitna žlezda i njena povećana funkcija opisani su u medicinskom terminu poznatom kao hipertireoza. Radi se, objašnjavaju stručnjaci, o poremećaju, odnosno bolesti najvažnije žlezde u našem telu koji odlikuje prekomerna aktivnost – produkovanje veće količine hormona nego što bi to bilo potrebno i optimalno. Razlog može da bude autoimune prirode, ali i postojanje nekog čvora (nodusa), što je takođe česta pojava.
Kako da znamo da štitna žlezda radi prekomerno
– Do porasta nivoa tiroidnih hormona može doći i u slučaju različitih tireoiditisa (upalnih procesa štitaste žlezde). U takvim stanjima dolazi do pasivnog oslobađanja hormona iz štitne žlezde. Kada se hormoni u višku pojave na ovakav, tranzitoran način, oni daju potpuno iste simptome. Nebitno je da li su produkovani iz štitne žlezde „namerno“ ili se oslobađaju pasivno zbog njene destrukcije – dolazi do istih, prepoznatljivih manifestacija. Takve su, recimo, ubrzan metabolizam uz oslobađanje toplote (pojačano znojenje), gubljenje kilograma, anksioznost, ali i pojačan rad nekih drugih organa. To može biti ubrzan rad srca, creva… Međutim, može da dođe i do nekih neuočljivih (asimptomatskih) promena kakva je ubrzani metabolizam kostiju, uz gubljenje koštane mase. Pacijenti ovo ne mogu da osete, a organizam trpi – objašnjava za eKlinika portal prof. dr Jasmina Ćirić, sa Klinike za endokrinologiju, dijabetes i bolesti metabolizma Univerzitetskog Kliničkog centra Srbije.
Trajanje i karakter simptoma su važni pokazatelji mogućeg poremećaja rada štitaste žlezde
Kada se nabroje najčešći simptomi poznati za slučaj da štitna žlezda ne radi kako treba, malo koja osoba će reći da ih nema. Hronični umor, nervoza, ubrzani rad srca, znojenje, problemi sa varenjem…
– Ako nam srce „lupa“ ili radi ubrzano kada trčimo, brže hodamo ili se penjemo uz stepenice, to je normalno. Ali, ako se to nastavi sa više od 100 otkucaja u minutu preko celog dana i kada sedimo, ili naročito noću kada smo potpuno umireni, onda ne govorimo o varijabilnom simptomu. Slično je i sa drugim poznatim znacima. Važno je pratiti ih. Ako nestanu u potpunosti, moguće je da se radilo o nekom tranzitornom događaju, odnosno trenutnom oslobađanju hormona, koji se i ne leči. Ukoliko postoji, na primer, Grejvsova bolest, ona neće proći sama od sebe i simptomi neće prestati. Tade je neophodno terapijom vratiti nivo hormona i antitela koja su izazvala bolest (sačekati da „padnu“). Kod virusnih tiroiditisa, dajemo analgetike da se smanje zapaljenski sindrom i bol – objašnjava sagovornica našeg portala.
Važan je i broj tegoba koje osećamo, kada obavezno proveriti hormone
Profesorka Ćirić naglašava da je veoma značajno pratiti i da li se simptomi javljaju pojedinačno, ili ih ima više. Ako smo samo umorni, ne mora da znači da postoji i poremećaj – ponekad se svaki čovek oseća umorno. Međutim, ako je u pitanju veći broj uvezanih tegoba ili simptoma koji se prepliću, to ne smemo zanemariti i treba proveriti nivo hormona.
– Dešava se i da laboratorijske analize ne pokažu ništa sumnjivo. Ponekad, ako se tegobe nastave, savetujemo pacijentu da nakon nekog vremenskog perioda ponovi laboratoriju, ili uradi na drugom mestu. Dobro je proveriti i nivo selena. Dosta je i nedoumica, pa i nedovoljne edukacije. Ako se u analizama potvrdi da su pojedina antitela pozitivna, ne mora da postoji poremećaj funkcije. Tada na kratko dajemo manju količinu selena kao nadoknadu u slučaju nedostatka, da bismo pripomogli zaustavljanju autoimunog procesa. Povišena Antitela označavaju da postoji hronični autoimuni tiroiditis. Ali, ne znači da će obavezno doći do bolesti hipotireoze. Ako se poremeti i funkcija, a uz to postoji i čvor, mora se shvatiti uz veću ozbiljnost. Štitna žlezda može donekle da se zaštiti od oboljevanja zdravijom ishranom, i naravno, izbegavanjem stresa, koliko je to moguće – sugeriše prof.dr Jasmina Ćirić.
Hipertireoza je doživotno i hronično stanje, može li da dovede do hipotireoze?
Mnoge bolesti štitaste žlezde su hronične i doživotne. Čak i kada adekvatnom terapijom dođu u neko stabilno stanje nakon nekoliko godina lečenja, mogu da se vrate. Takav je, nažalost, slučaj i sa hipertireozom, kaže profesorka Ćirić, i dodaje:
– Pacijenti retko kada imaju samo po jednu epizodu bolesti. Zbog toga je važno strpljenje, ali i redovno, pa i doživotno praćenje. Ovo posebno važi za slučajeve koji su se manifestovali oftalmološkim poremećajima. Mogu da se jave značajni vizuelni i funkcionalni problemi oka. To znači da je potrebno višegodišnje lečenje nečega što je obolelima zaista veliki problem i žele da se što pre okonča jer im smeta u svakodnevnom funkcionisanju. Lekovi, ali čak i hirurško izlečenje u nekom periodu dok se žlezda ne obnovi, mogu da odvede u suprotnu bolest, hipotireozu. Medikamenti postoje, pažljivo ih biramo, pa iako su osobe sa bolestima štitne žlezde doživotni pacijenti, to ne treba da ih obeshrabri. Nelečeni ili zapušteni problemi sa štitastom žlezdom mogu da dovedu do još ozbiljnijih komplikacija kao što su problemi sa srcem, mentalnim zdravljem i neplodnošću. Hiruško lečenje hipertireoze donosi brzo izlečenje, ali i razvoj suprotnog stanja, bolesti zvane hipotireoza.
Za pacijenta je simptom koji najteže podnosi i najbitniji, ali za lekara ne mora da bude tako
Procenjuje se da je preko 1,6 milijardi ljudi u riziku od poremećaja funkcije štitaste žlezde, a da je preko 120 miliona ljudi bez dijagnoze. Zamka je, navodi prof. dr Ćirić, i što se simptomi poremećaja rada štitaste žlezde često javljuju zamaskirani. Oboleli ih ponekad uopšte nisu svesni, a jasno im je da postoji problem. Takođe, ponekad može da dođe i do nesporazuma, odnosno nedovoljno dobrog razumevanja od strane pacijenta onoga što lekari smatraju za najvažnije u procesu upoznavanja pacijenta sa bolešću, već i lečenjem.
– Iako se trudimo da na što razumljiviji način osobi koja ima problem sa štitastom žlezdom približimo i bolest i lečenje, ne sme se zaboraviti da za brojne medicinske izraze ne postoje bukvalni prevod na naš jezik. Mi smo tu da u najvećem interesu pacijenta sagledamo stadijum bolesti, njegovo stanje i simptome, kao i terapijske opcije. Ponekad je pacijentu, na primer, simptom koji najteže podnosi, automatski i „najgori“. Za nekoga je to možda nervoza kao posledica poremećaja rada štitaste žlezde, a za nas je to u njegovom slučaju, recimo, kardiološki problem. Što se tiče lekova je slično. Nama je jako važno tokom pregleda da upoznamo pacijenta sa neželjenim dejstvima leka i njegovim pravilnim korišćenjem, dok pacijent često želi da sazna više o značaju tiroidnih antitela. Obostranim poverenjem i strpljenjem postići ćemo bolje razumevanje, saradnju i najbolji ishod lečenja – istakla je u razgovoru za naš portal prof. dr Jasmina Ćirić.
Veoma jasan I eksplicitan tekst,
Hvala!