Parkinsonova bolest nije presuda, pažljivim vođenjem terapije moguće je da pacijent ima kvalitetan život. Ipak i pred razvoja nauke, komplikacije lečenja su neminovne i najčešće se javljaju posle tri do pet godina od početka lečenja.
Neurolozi nastoje da pažljivim vođenjem terapije pacijentima omoguće kvalitetan život i odlože komplikacije. Stručnjaci navode da se Parkinsonova bolest ne može izlečiti, ali da se može dobro lečiti. Za svakog pacijenta važno je pronaći najbolju moguću terapiju koja neće potpuno otkloniti znake bolesti, ali ih hoće u značajnoj meri ublažiti.
Lek, pre svega, smanjuje ukočenost i usporenost
Parkinsonova bolest je dijagnoza za oko 10 miliona ljudi širom sveta. Prema podacima Instituta za javno zdravlje Batut, u Srbiji ovu bolest ima oko 13.500 ljudi. Posle Alchajmerove bolesti, Parkinsonova bolest drugo je najčešće neurodegenerativno oboljenje. Nervne ćelije koje proizvode dopamin, u delu mozga koji kontroliše voljno kretanje i koordinaciju pokreta, umiru velikom brzinom. Usled odumiranja tih nervnih ćelija i gubitka dopamina, pacijenti gube kontrolu nad voljnim i nehotičnim pokretima. Javljaju se simptomi kao što su ukočenost mišića (rigor) i podrhtavanje mišića. Bolesniku nedostaje stabilnosti kada je u uspravnom držanju tela (posturalna nestabilnost), pokreti su usporeni (bradikineza).
– Kamen temeljac lečenja Parkinsonove bolesti jeste dodavanje dopamina, kojeg pacijent nema dovoljno. Osnovni lek povećava sadržaj dopamina u mozgu. Taj lek, pre svega, smanjuje ukočenost i usporenost, pogotovu na početku lečenja i veoma popravlja kvalitet života pacijenata. Nažalost, posle nekih 3 do 5 godina počinju da se razvijaju neminovne komplikacije lečenja. Tada već mora da se dozira i prilagođava terapija, s ciljem da se smanje komplikacije i kardinalni znaci bolesti – kaže za portal eKlinika neurolog prof. dr Nadežda Čovičković Šternić.
Komplikacije su neočekivane i remete kvalitet života
Najčešća komplikacija primene leka je skraćivanje delovanja doze, pojedinačnog leka, koji povećava nivo dopamina. To znači da lek koji je ranije delovao 4 sata, pa je u odnosu na to i terapija ordinirana u dnevnom delu dana na svaka 4 sata, deluje 3 sata.
– Pacijent u toku onog jednog sata do naredne doze, ima sve izražene znake Parkinsonove bolesti. Stručno ovo se zove wearing-off, skraćenje delovanja pojedinačne doze leka. Ono što jako smeta pacijentima je takozvani, on – off, „isključen – uključen“. To su iznenadne i nepredvidive promene funkcionalnog stanja koje su potpuno nezavisne od momenta uzimanja leka. Pacijent je uzeo lek, počelo je njegovo delovanje, u dobrom je stanju, kardinalni znaci su se privremeno povukli i onda odjednom deluje kao da je „isključen“. Osoba se potpuno ukoči i svi znaci bolesti su ponovo tu i to maksimalno izraženi. Sve to može da traje 15 minuta ili pola sata, da bi potom pacijent, iznenada bio ponovo „uključen“. Sve ovo posebno smeta pacijentima, jer se dešava u neočekivanim situacijama i ometa kvalitet života – objašnjava prof. dr Čovičković Šternić.
Nevoljni pokreti mogu da budu i drastični
Sagovornica portala eKlinika, objašnjava da i diskinezije (nevoljni pokreti) posebno ometaju kvalitet života pacijenta. Nevoljni pokreti jedna su od najčešćih komplikacija terapije osnovnim lekom – levodopom (L-Dopa).
– Nevoljni pokreti su posledica veoma komplikovane neurotransmiterske igre i dinamike dopaminergičkih receptora. Nevoljni pokreti nekada mogu da budu i drastični, mogući su i na samom početku bolesti kada je maksimalno izraženo delovanje leka koji povećava dopamin. Nevoljni pokreti mogu da se jave i kada je delovanje doze leka maksimalno, to su takozvane vršne diskinezije. Komplikacije su neminovne, ali neurolozi pažljivim ordiniranjem početne terapije imaju zadatak što je više moguće da odlože komplikacije lečenja, kako bi pacijent imao što kvalitetniji život. Nije svejedno da li će se komplikacije javiti posle 3, 4 ili posle 6 godina – precizira prof. dr Čovičković Šternić.
Osećaj da je čovek zarobljen u sopstvenom telu
I pored svega navedenog terapija je od velike koristi pacijentima, koji se pre primene leka, kako nam objašnjava prof. Čovičković Šternić osećaju potpuno ukočeni, kao zarobljeni u sopstvenom telu.
– Sa primenom leka pacijenti se „bude“, počinju da se kreću i funkcionišu. Kada su lekovi u terapiji Parkinsonove bolesti počeli da se primenjuju to je zaista bilo otkrovenje u medicini, posebno neurologiji. Danas imamo čitavu lepezu lekova, ne samo leka koji povećava sadržaj dopamina, već i lekova koji deluju na dopaminske receptore u mozgu, pa stimulišući njih oni pojačavaju efekat dopamina, odnosno podražavaju efekat dopamina. To su lekovi koji štede osnovni lek koji sadrži dopamin, što je veoma bitno, jer ako bismo odmah krenuli sa terapijom osnovnim lekom neminovno ćemo razviti posle nekoliko godina komplikacije – navodi dr Čovičković Šternić.
Kombinacije lekova
Prof. dr Nadežda Čovičković Šternić ističe da kada se jave komplikacije lekari primenjuju određene kombinacije lekova, jer jedan lek više ne može da pomogne.
– Primenjuju se razni novi oblici kombinacija lekova, najpoželjnije je da se pacijent leči kod neurologa koji je specijalizovan za ove vrste bolesti. Akademik dr Vladimir Kostić dugo je vodio sva naša istraživanja o Parkinsonovoj bolesti. Sada je tu i prof. dr Marina Svetel, ne bih da napominjem imena, ali ima više mladih sposobnih lekara koji mogu najbolje da vode ovu terapiju – naglašava prof. dr Čovičković Šternić.
Nema čarobnog vitamina
Mnogi pacijenti u nadi u izlečenje počinju da koriste pomoćna sredstva. Prof. dr Čovičković Šternić navodi da nema „čarobnog vitamina ili suplementa“, koji može biti od posebne pomoći kada je u pitanju Parkinsonova bolest.
– Vitamin B6 može čak da ometa apsorpciju osnovnog leka i da umanjuje njegov efekat. Neki pacijenti računaju da je dobro uzeti B vitamine kada je u pitanju mozak ili bolest koja pogađa mozak, ali to nije tačno i ovaj vitamin nema nikakvog efekta. Ispitivana su delovanja vitamina C i vitamina A, gvožđa, mangana, ali rezultati tih ispitivanja su nekonzistentni i često kontradiktorni. Drugim rečima, pomoći od takvih supstanci nema kada je u pitanju Parkinsonova bolest. Uopšte, dejstvo suplemenata tu ne pokazuje svoj efekat – naglašava prof. dr Čovičković Šternić.
Depresivnost kao pratilac Parkinsonove bolesti
Depresivnost je u skoro 50 odsto slučajeva pratilac Parkinsonove bolesti. Izražena depresivnost može biti razlog za neredovnu primenu terapije.
– Psihičko stanje pacijenta utiče na kompletno funkcionisanje. Često se dešava da imamo pacijenta i da vidimo da je on značajno bolje posle uvođenja leka. Kada ga pitamo, kako se oseća on odgovara: „Ništa, sve je lošije i gore“, a vidimo da je on mnogo bolje. U stvari, ukoliko je u diskrepanci subjektivni doživljaj pacijenta i objektivi doživljaj stanja pacijenta od strane stručnjaka, onda je svakako u pitanju depresivnost. Pacijent zbog depresivnosti neki deficit doživljava daleko teže, nego što on zaista jeste, pa mi paralelno lečimo i depresivnost pacijenata u okviru Parkinsonove bolesti – precizira prof. dr Čovičković Šternić.
Da li se umire od Parkinsonove bolesti?
Prof. dr Nadežda Čovičković Šternić ističe da je i veliki broj mlađih pacijenata u radnom odnosu, a da terapija nastoji da u što dužem periodu omogući čoveku nesmetani rad i bolji kvalitet života. Doktorka navodi da ima i pacijenta kod kojih bolest počinje u starijim godinama. Dodaje da ima među ovim pacijentima i ljudi od 70 i više godina koji su i dalje aktivni.
– Pacijente interesuje i da je ovo nasledna bolest, pitaju se hoće li moja deca oboleti, pričaju da nisu imali nikog u porodici sa Parkinsonovom bolešću i pitaju se da je bolest nasledna. Pitaju i da li se od ove bolesti umire? Ne, svako će živeti prema onom genetskom kodu koji ima za dužinu života. Dok lek još nije postojao, pacijenti su padali u postelju. U ta neka prošla vremena bolest je imala uticaja na dužinu života, jer su se razvijale komplikacije koje su odnosile ljude. Danas to više nije tako. Parkinsonova bolest nosi izvestan invaliditet, ali ona totalna nepokretnost koja se viđa kod nekih drugih neuroloških bolesti ovde ne postoji – ističe dr Čovičković Šternić.
Rešenje koje će ublažiti znake bolesti
Na pitanje da li Parkinsonova bolest može da se izleči dr Čovičković Šternić kaže da pošten odgovor glasi da bolest nije izlečiva, ali je lečiva.
– Bitno je da možemo da se borimo protiv nje. Za poslednjih 20 do 25 godina veliki je pomak učinjen na polju terapije i što se tiče vrste lekova i njihovih farmaceutskih oblika, tako za svakog može da se nađe neko rešenje koje neće potpuno otkloniti znake bolesti, ali hoće ih značajno ublažiti – zaključuje prof. dr Nadežda Čovičković Šternić.
Prof. dr Nadežda Čovičkovič Šternić dobitnica je nagrade ‘’Laza Lazarević’’ , Društva neurologa Srbije za životno delo. Član je domaćih i stranih lekarskih udruženja i redovan učesnik kongresa i simpozijuma iz oblasti neurologije. Autor je i koautor velikog broja naučno-istraživačkih radova.
