Nastavnici fizičke kulture, ali i stručna javnost, već dugo upozoravaju da je nivo fizičke funkcionalnosti i aktivnosti dece zabrinjavajuće nizak i da tom problemu mora da se posveti dužna pažnja. Deca u najranijem uzrastu, mnogo više nego ranije, imaju ravne tabane koji su okrenuti ka unutra, kičma im je kriva i u predškolskom dobu, ravnoteža loša, deca ne umeju rukama da uhvate loptu već beže od nje. Teško je reći da li su baš za sve krivi roditelji, tableti i kompjuteri, a prema rečima stručnjaka, prvi korak nakon promene svesti bi svakako bilo to da svaki pojedinac ali i društvo u celini omoguće deci bezbedan boravak napolju i što više uređenih prostora u kojima bi mogla da budu fizički aktivna.
Zapušteni problemi u najranijem dobu vode trajnim deformitetima
Zdravlje i pravilan razvoj dece trebalo bi da budu prioritet svih koji sa decom rade, bilo da se govori o vrhunskom sportu ili o onom rekreativnom, koji bi trebalo da za svako dete bude obavezan, jer je direktno vezan za zdravlje, kaže u razgovoru za eKlinika portal najuspešnija ritmičarka svih vremena na prostorima nekadašnje države, Milena Reljin Tatić, danas sportski pedagog i glavni trener u gimnastičkom klubu „Ritam“.
– Čak i kod sportista, koji su u aktivnom procesu, možemo da vidimo slučajeve da im, recimo, obe noge nisu ravnomerno razvijene ili da je jedna strana tela mnogo jača – zamislite sa čime se sve srećemo kod mališana koji su slabo, ili nimalo fizički aktivni. To je veliki problem posebno kod dece mlađeg, predškolskog uzrasta i može da ostavi trajne posledice i deformitete – upozorava naša sagovornica koja kaže da se sa određenim anomalijama poput slabosti kičmenog kičmenog stuba, mišića ili položaja stopala koji nije adekvatan, sreće i u najranijem životnom dobu dece.
Pustite decu da što više hodaju bosa
Roditelji koji spoznaju da postoji problem sada sve češće, na sreću, uz savet i konsultaciju fizijatra, pridruže decu vežbanju sa ciljem korigovanja ovih nedostataka, i ona ne moraju da imaju vrhunske takmičarske pretenzije, već usmerenu fizičku aktivnost kao cilj. Promene su, naglašava proslavljena ritmičarka, vidljive čak i kod dece koja treniraju samo dva puta sedmično uz adekvatan nadzor licenciranih, obučenih trenera.
Jedan od razloga za ranu pojavu deformiteta stopala mogao bi da bude, po njenom mišljenju, i to što deca više vremena provode u kolicima koja su sve modernija nego što je to ranije bio slučaj. Takođe, mnogo više se hodalo napolju, deca su po selima, na moru ili na izletima više kretala bosonoga. Sada, kaže, za sve postoje moderne cipelice, patičice, i možda, i više nego što bi trebalo, roditelji štite decu u strahu od povreda. Taj strah se ne sme zanemariti, ali se u njemu ne bi trebalo ni biti previše stegnut.
Deci fali spretnosti i rutine, nekadašnji načini igre su to davali
Čak i kod devojčica za koje roditelji primete da su izuzetno aktivne i pokretne i dovedu ih da se oprobaju u ritmičkoj gimnastici, primećuje se, kaže naša sagovornica, razlika u odnosu na neko ranije doba kada se mnogo više vremena provodilo napolju, u igri.
– Deci definitivno nedostaju okretnost i spretnost, plaše se da uhvate loptu rukama kada ide prema njima, pa je neretko promaše celu, naspretno ukrstivši ruke. Retko možemo da vidimo da se, recimo, igraju „Između dve vatre“. Takođe, više uopšte nema lastiša koji je, kada sada pričamo o tome, a nekada nam se činilo da to nije ništa specijalno već obična, svakodnevna igra, bio fizički izuzetno zahtevan. Koliko je samo bilo potrebno podići nogu uvis da se preskoči lastiš koji smo podigli visoko rukama, da se napravi zvezda, i koliko koncentracije, veštine i ravnoteže da se provuče kroz lastiš, a da ga ne dodirnemo, skakali smo po ceo dan, po školicama, kockicama koje smo crtali… Svaka naša aktivnost napolju je bila vezana za fizičku, ono na čemu su naše mame tresle tepihe koristili smo kao vratilo, visili na njemu, prevrtali se, održavali ravnotežu na klackalici. Dečaci su igrajući klikere vežbali preciznost i finu motoriku, a trčeći za loptom podizali formu i trošili ogromnu količinu energije – podseća nas selektor i predsednik stručnog odbora za ritmičku gimnastiku u GS Srbije.
Zašto su u uređenim parkićima uglavnom mala deca
Uz svo razumevanje tempa života, velikog broja sati koje provode na poslu i drugih obaveza, roditelji bi morali, deci da uvedu nešto kao jedan vid obaveze koji se tiče boravka na otvorenom prostoru, ali bi bilo dobro da ta „obaveza“ pređe u naviku i da bude obostrana.
– Ima roditelja koji uz svesnost o potrebi aktivnosti decu nameću i neke svoje nerealne zahteve, što je takođe pogrešno. Kao ekstrem izdvajam slučaj majke koja je zvala da pita da li njena ćerkica od 17 meseci može da počne da trenira ritmičku gimnastiku. Najbolji univerzalni savet bi bio jednostavan – izađite napolje i igrajte se sa svojom decom jer će to i vama goditi. Danas postoji veliki broj uređenih parkova koji zadovoljavaju standarde sigurnosti, imaju tartan podlogu, sprave nisu metalne i gvozdene kao nekada, i zaista mislim da bi sat vremena dnevno svako morao i mogao da odvoji. Tako ćete najbolje primetiti i ako nešto nije u redu, ali i ako deca pokazuju sklonost ka nekom sportu – sugeriše nekadašnja šampionka koja je od 1980. do 1990. godine bila u samom svetskom vrhu ritmičke gimnastike.
Primećuje, takođe, da u parkovima ima najmanje dece školskog uzrasta čije je doba fizičkog razvoja u toj fazi najkritičnije i najviše mu se treba posvetiti.
I aktivno treniranje ritmičke gimnastike i obična fizička aktivnost pomažu korekciji deformiteta i boljem zdravlju Foto: Gimnastički klub „Ritam“
Kada su deca aktivna u prirodi, nema vremena za telefon i tablet
O mobilnim telefonima i tabletima koji su, nesporno je, umnogome zaslužni za fizičku nefunkcionalnost mališana danas rečeno je već sve, misli Reljin Tatić, i priča nam da na pripremama njenog kluba „Ritam“ koje su se do sada odvijale na Kopaoniku početkom avgusta, a ove godine će to biti u Mataruškoj banji, od toliko isplaniranih vežbi, šetnji, pešačenja ali i kreativnih igara i projekata, mobilnog telefona se niko i ne seti. Roditeljima se ubrzano saopšti da „nemaju vremena i da je sve OK“.
Milena Reljin Tatić, dugogodišnji sportski radnik, a danas i predsednik komisije za žene i sport Olimpijskog komiteta saglasna je sa stručnjacima da kompletno društvo mora više da se angažuje u cilju širenja svesti o problemu dečje funkcionalnosti, i da se, od same škole do roditelja, mora uložiti još veći napor.
Kompletna motorika strada bez adekvatne fizičke aktivnosti
Defektolog Aleksandra Petrović objasnila je za eKlinika portal da fizička aktivnost kod dece animira aktivnost sinapsi (spojeve ćelija u mozgu) i utiče na bolju mijelinizaciju (jedan od razvojih procesa u mozgu). Zbog toga, po njenim rečima, od najranijeg doba dete treba što više da puzi, hoda, skače, vrti se u krug.
Stručna praksa pokazuje, kaže defektolog, da dok dete skače ili se vrti, sve što mu se tada govori ili ga učite, mnogo bolje razume i brže usvaja upravo zbog povećavanja broja sinapsi do koga dolazi kada je aktivno. Kada dete u najranijem uzrastu ne razvija grubu motoriku jer sedi najveći deo vremena, kod njega neće moći pravilno da se razvija ni fina motorika prstiju ili govornih organa, i zato je, kaže Petrović, neophodnost fizičke aktivnosti kod dece od višestrukog značaja.
