Šećer je sposoban da „prevari“ ljudski mozak i stalno mu sugeriše da želi sve više i više slatkog, pokazala su istraživanja. Foto: Shutterstock
Šećer je sposoban da „prevari“ ljudski mozak i stalno mu sugeriše da želi sve više i više slatkog, pokazala su istraživanja. To što jedemo radi zadovoljstva, a ne zbog preživljavanja, nije ništa novo. Ali, tek u poslednjih nekoliko godina istraživači su suštinski shvatili kako određena hrana – posebno masti i slatkiši – zapravo menjaju hemiju mozga na način koji neke ljude navodi na prekomernu konzumaciju hrane.
Naučnici imaju relativno novo ime za takve žudnje – hedonistička glad, snažna želja za hranom u odsustvu bilo kakve potrebe za njom, žudnja koju doživljavamo kada nam je stomak pun, ali naš mozak je i dalje gladan. I sve veći broj stručnjaka sada tvrdi da je hedonistička glad jedan od primarnih faktora koji doprinose porastu stope gojaznosti u razvijenim zemljama širom sveta, posebno u SAD, gde su ukusni deserti i nekvalitetna hrana jeftini i ima je u izobilju.
– Prebacivanje fokusa na „zadovoljstvo“ je novi pristup razumevanju gladi i povećanja telesne težine. Prejedanje se zasniva se na konzumiranju nekih nama najukusnijih namirnica. I mislim da je ovaj pristup već uticao na lečenje gojaznosti. Utvrđivanje da li gojaznost pojedinca proizlazi prvenstveno iz emocionalne žudnje za razliku od urođene mane u sposobnosti tela da sagoreva kalorije pomaže lekarima da odaberu najprikladnije lekove i intervencije u ponašanju i za lečenje – kaže klinički psiholog Michael Lowe sa Drexel University koji je 2007. skovao termin „hedonistička glad“.
Tradicionalno, istraživači koji se bave regulacijom gladi i težine fokusirali su se na takozvanu metaboličku ili homeostatsku glad, koja je vođena fiziološkom potrebom za hranom koja se najčešće identifikuje sa krčanjem praznog stomaka. Kada počnemo da trošimo zalihe energije u toku 24 sata ili kada padnemo ispod standardne telesne težine, složena mreža hormona i neuronskih puteva u mozgu pojačava osećanje gladi, kažu istraživači.
– Kada se najedemo ili „nabacimo“ višak kilograma, isti hormonalni sistem i moždani krugovi guše naš apetit. Do osamdesetih godina naučnici su razradili glavne hormone i neuronske veze odgovorne za metaboličku glad. Otkrili su da ga u velikoj meri reguliše hipotalamus, region mozga koji sadrži nervne ćelije koje istovremeno pokreću proizvodnju i izuzetno su osetljive na skup različitih hormona – objašnjava Lowe.
Kao i kod mnogih bioloških mehanizama, ovi hemijski signali formiraju isprepletenu mrežu provera i ravnoteže. Kad god ljudi pojedu više kalorija nego što im je odmah potrebno, deo viška se skladišti u masnim ćelijama koje se nalaze u celom telu. Kada ove ćelije počnu da rastu u veličini, one kreću da izbacuju više nivoe hormona zvanog leptin, koji putuje kroz krv do mozga, govoreći hipotalamusu da pošalje još jedan talas hormona koji smanjuju apetit i povećavaju ćelijsku aktivnost kako bi sagoreli dodatne kalorije – vraćajući sve u ravnotežu.
Slično tome, kad god ćelije u želucu i crevima otkriju prisustvo hrane, one luče različite hormone, kao što su holecistokinin i peptid II, koji rade na suzbijanju gladi bilo putovanjem do hipotalamusa ili dejstvom direktno na vagus nerv, dugačak, vijugavi snop nervnih ćelija, srca i creva koji povezuju mozak. Nasuprot tome, grelin, hormon koji se oslobađa iz želuca kada je prazan i kada je nivo glukoze (šećera) u krvi nizak, ima suprotan efekat na hipotalamus, stimulišući glad.
Ispostavilo se da izuzetno slatka ili masna hrana „zavodi“ krug nagrađivanja mozga na isti način kao kokain i kockanje. Tokom većeg dela naše evolucione prošlosti, takva kalorična hrana bila je retka poslastica koja bi obezbedila preko potrebnu hranu, posebno u teškim vremenima. Tada je uživanje u slatkišima i mastima, kad god su bili dostupni, bilo pitanje preživljavanja. U savremenom društvu – prepunom jeftine, visokokalorične hrane – ovaj instinkt deluje protiv nas. – Tokom većeg dela istorije izazov za ljudska bića je bio da jedu dovoljno kako bi izbegli gladovanje, ali za mnoge od nas savremeni svet je to zamenio sasvim drugačijim izazovom – izbegavanjem da jedemo više nego što nam je potrebno kako se ne bismo ugojili – ističe psiholog Michael Lowe sa Drexel University.