„To što sam psihoterapeut nije me poštedelo šoka kada sam saznala za rak dojke”: Životna lekcija Dejane Baltes

Dejana Baltes, psiholog i psihoterapeut, krajem 2019. godine prošla je kroz dijagnozu i lečenje raka dojke. To nije ono što je definiše, kaže, ali jeste produbilo način na koji razume sebe kao ženu, ličnost, svoj posao. Jer - ono što je zanima i u radu i u životu jeste kako čovek ostaje ceo ili se vraća sebi i onda kada ga život razloži na delove.

Kako ono što godinama potiskujemo i ne izgovorimo na kraju progovori kroz telo?

Sagovornica eKlinika portala radi sa sistemskim i somatskim pristupom i već više od petnaest godina je u radu sa ljudima. Počela je kroz omladinski rad, a danas radi i kao psihoterapeut, vodi grupe i edukuje. U središtu onoga čime se bavi je veza između tela, uma i emocija: kako ono što godinama potiskujemo i ne izgovorimo na kraju progovori kroz telo.

Preporučujemo

Vodi grupe podrške, radi individualno i sa parovima, i piše programe i priručnike za svakodnevnu brigu o sebi. I pre bolesti bila je aktivna u civilnom sektoru. Kroz udruženje Jedna uz drugu prenosi iskustvo, znanje i pomaže ženama vodeći grupe podrške - to je, kaže, njen lični doprinos podršci.

Prihvatanje dijagnoze ne dolazi kao prekidač, strah ne treba gušiti: Ne borba, već lekcija

Postoji li mehanizam koji može da pomogne da bez šoka i velikog stresa dođemo do spoznaje: okej, rak dojke ili druga maligna bolest, to je to, sada borba?

- To što sam psiholog nije me poštedelo šoka. Prva reakcija na dijagnozu je telesna, ne intelektualna - znanje ti ne smanjuje strah, samo ti kasnije pomogne da ga razumeš. Ono što jeste pomoglo je što sam znala da je sve što osećam normalno, pa nisam trošila snagu na borbu protiv sopstvenih emocija. Strah sam puštala i propuštala da prođe umesto da ga gušim ili da paničim što ga imam. Što se tiče tog „okej, to je to, sad borba" - meni je pomoglo da ne gledam ceo proces lečenja odjednom, nego samo sledeći konkretan korak: sledeći nalaz, sledeća terapija. I da razdvojim stvarnu opasnost od one koju um sam doslika. Tu vredi podsetiti i na poznati model pet faza tugovanja (Kibler-Ros), kroz koje obično prolazimo kad nas zadesi ovakva vest - šok i poricanje, ljutnja, cenkanje, depresija i, na kraju, prihvatanje. One ne idu pravolinijski, kao po spisku; smenjuju se i vraćaju. Zato prihvatanje i ne dolazi kao prekidač - dolazi u talasima. Inače, nije mi bliska reč „borba" i tako to ni ne doživljavam. Bliže mi je da na sve to gledam kao na niz lekcija: kao na saradnju sa procesom i prepuštanje onome što u tom trenutku ne mogu da kontrolišem. To ne znači da je bilo lako, niti da bih to ponovo birala - nego da mi je stav učenja, a ne ratovanja, dao mnogo više snage - kaže Dejana Baltes u novom izdanju Moje priče" eKlinike.

Hronologija dešavanja: Prve promene nisu mogle da se uoče, ni napipaju

Dejanina bolest nije otkrivena na preventivnom pregledu. Naime, u junu 2019. godine osetila je promene na desnoj dojci, ali se tada ništa nije moglo uočiti ni napipati, iako se redovno pregledala kod tri različita doktora.

Priča nam da je tek u decembru 2019. jasno napipala kvržicu i odmah se javila lekaru. Imala je tada 38 godina. Dijagnostika je potvrdila invazivni karcinom dojke (neoplasma malignum mammae). Iako je bio triple-negativni tip sa visokim Ki-67, dakle agresivniji, brzorastući oblik, otkriven je u početnom stadijumu.

Upravo je to rano otkrivanje bitno uticalo na ceo tok lečenja, i ishod je na kraju bio pozitivan.

Foto: Slaven Dević/Dejana Baltes/privatna arhiva

„Hajde da se vratim sebi dok još imam kome”

Kako je izgledao terapijski proces i šta je našoj sagovornici kroz njega bilo najteže?

- Radila sam na sebi sve vreme - koristila sam ono što inače dajem drugima: rad sa telom, disanje, imenovanje emocija. I nisam se libila da i sama tražim podršku; to što si terapeut ne znači da treba sve da nosiš sam. Veliki deo tog procesa bio je tih i unutrašnji. Sedela sam sa svojim strahovima i sa samom dijagnozom, umesto da bežim od njih. Integrisala sam sve što sam smatrala korisnim za sebe i - što je možda najvažnije - vraćala sam delove sebe koje sam godinama bila odbacila. Vraćala sam se sebi. U jednom trenutku sam pomislila: hajde da se vratim sebi dok još imam kome. To sam baš osetila kao nešto što ima smisla.

Šta mi je bilo najteže - teško mi je da izdvojim jednu stvar. Kada sve to doživljavaš kao lekciju, kao nešto kroz šta treba da prođeš i čime treba da se baviš, ništa ti ne ostane kao ono najgore- sve postaje deo istog procesa. Ako bih ipak morala nešto da izdvojim, možda mi je operacija najteže pala.

Prava podrška ženi sa rakom dojke nije tešenje, već i dozvola da bude ranjiva

Šta nakon ovog iskustva za Dejanu Baltes kao osobu, ali i nekog ko je u pomagačkoj profesiji znači formulacija „podrška onkološkoj pacijentkinji, koja se suočava sa rakom dojke”?

- Za mene to nije tešenje ni „biće sve u redu”. To je prisustvo bez plašenja, tačna informacija umesto poluinformacije, i prostor za sve što žena oseća - uključujući bes, strah, ljubomoru i misli koje se ne smeju izgovoriti naglas. Prava podrška ne traži od tebe da budeš hrabra i pozitivna; dozvoljava ti da budeš i ranjiva. I, najvažnije, vidi te kao celu osobu, a ne kao dijagnozu sa imenom i prezimenom.

Da li iskustvo koristite u praksi i da li Vam se javljaju žene koje su u procesu lečenja ili su sa njim završile?

- Koristi, i to na specifičan način - postoji vrsta poverenja koja se ne mora objašnjavati. Žena oseti da neke stvari ne mora da prevodi. Trudim se da svoje iskustvo koristim kao most, a ne kao temu. Da, javljaju mi se žene i u toku lečenja i nakon njega, i kroz grupe i kroz individualni rad. Najviše ih ima baš u onoj nevidljivoj fazi - kad su zvanično „završile”, a zapravo tek počinju da prerađuju ono kroz šta su prošle.

Celovitija nego pre dijagnoze: „Telo koje nosi tragove nije manje vredno”

Jeste li imali krizu identiteta odnosno preispitivanja zbog fizičkih promena koje se identifikuju sa ženstvenošću?

- Morala sam da prođem kroz preispitivanje šta uopšte znači biti žena kad ti se promeni telo po kome si se prepoznavala. Do odgovora sam došla tako što sam ženstvenost odvojila od pojedinih delova tela. Naučila sam, na teži način, da celovitost nije isto što i netaknutost - da mogu biti cela i bez nečega što sam mislila da me čini celom. Danas se na te promene navikavam, i one mi više nisu samo gubitak. Svakog dana mi služe kao podsetnik - na ono kroz šta sam prošla, na to šta mi je zaista važno i kako želim da živim. Telo koje nosi tragove nije manje vredno; ono priča priču o tome da sam ostala tu. I u toj priči se osećam celovitije nego pre - ne uprkos promenama, nego i kroz njih - iskrena je naša sagovornica.

Foto: Slaven Dević/Dejana Baltes/privatna arhiva

Zdravlje nije samo odsustvo bolesti, telo nam šalje poruke mnogo pre nego što vikne

Redovne kontrole pokazuju da kod Dejane Baltes nema povratka bolesti. Kaže da je naučila da živi sa određenom budnošću, a da je ona ne drži u stalnom strahu. Mišljenja je i da je to možda najveća tiha pobeda.

Konačno, ovo je njena lična poruka ženama (mladim, starijim, zdravim, sa nekom bolešću) - kako da ostanu psihofizički što celovitije u brzom životnom tempu i dinamici koju ne mogu uvek da diktiraju same?

- Telo nam šalje poruke mnogo pre nego što vikne. Mi zapravo svesno biramo kako se odnosimo prema svom telu i prema sebi. Ne možeš uvek da diktiraš tempo života, ali možeš da biraš da li unutar tog tempa ostaješ u kontaktu sa sobom - a osoba koja je budna prema sebi čuće i najmanji signal, onaj koji se javi davno pre nego što postane glasan. To se gradi sitnicama: pet minuta tišine, jedno iskreno „ne", san koji ne žrtvuješ, obrok koji sebi odrediš svesno i bez žurbe. I nije slabost tražiti podršku na vreme. Zdravlje nije samo odsustvo bolesti - to je osećaj celovitosti: da nam je dobro u telu, u glavi i u odnosima sa drugima. A do toga se ne stiže velikim potezima, nego time što svakog dana biraš da ostaneš sebi blizu - poručuje u razgovoru za eKlinika portal Dejana Baltes, psiholog i psihoterapeut.

(eKlinika.rs)