Ivana Sinđić: Bilo koja vrsta roditeljskog zanemarivanja ostavlja velike posledice na mentalno zdravlje u daljem toku života Foto: Ivana Sinđić/lična arhiva/Shutterstock
„Nije svako za roditelja” – kaže naš narod, često poptuno opravdano. Roditeljsko zanemarivanje ili odbacivanje deteta, nažalost, nije retkost ni kada brak traje, a veoma često nastaje ostvarivanjem novog partnerstva ili novog roditeljstva. Tada neko od roditelja nakon razvoda potpuno ili povremeno zaboravlja na dete ili decu iz prvog braka. Koji su koreni ovakvog ponašanja?
Ukoliko adolescenti ili odrasli ljudi spoznaju roditeljsko zanemarivanje kao uzrok problema u kasnijem periodu života, postoji šansa da „zaleče rane” i stabilizuju emotivnu, socijalnu i društvenu poziciju. Svako iskustvo odbacivanja ili zanemarivanja od strane jednog ili oba roditelja u detinjstvu ili pubertetu ostavlja ozbiljne posledice, kaže u razgovoru za eKlinika portal defektolog i evropski sertifikovani psihoterapeut Ivana Sinđić i objašnjava kako do ovog čina najčešće dolazi u slučaju „dece drugog reda”:
– Moguće je da roditelj jednostavno naglo zaboravi da je roditelj, stavljajući svoj novi život, novu ljubav ili „novo” dete na mesto ispred deteta iz prvog braka. Tako decu praktično deli na „decu prvog i drugog reda”. Kako i zašto bi to bilo koji roditelj radio? Iskustva zanemarene ili ostavljene dece po ovoj matrici mogu biti različita, ali je modus sličan – kaže naša sagovornica.
Najčešće do zanemarivanja zbog nove porodice ili novih obaveza jednostavno dolazi tako što se roditelj ne javi ili ne pojavi u dogovoreno ili planirano vreme, koje bi trebalo da provede sa detetom iz prvog braka. Deca čekaju, nadaju se… U početku opravdavaju postupak iznalazeći razloge za kašnjenje ili sprečenost. Na kraju, izneverena su od strane onih koji bi trebalo da im budu najveći oslonac. Uglavnom slomljena shvate da roditelj neće doći, opisuje iskustva i osećanja pacijenata iz prakse Sinđić i nastavlja:
– Deca se onda postepeno povlače u sebe. Plaču u samoći, izbegavaju razgovor, razočarana su i tužna. S vremenom se razvija osećaj da nisu dovoljno dobra i vredna da bi i dalje bila prisutna u životu roditelja. Zapravo, da je nova porodica i „novo” dete vrednije. Neretko i sam roditelj otvoreno stavlja postupcima do znanja da im dete ili deca iz prethodnog braka nisu bitni koliko novi partner i njihovo zajedničko dete. Često „vodeću ulogu” dobija dete novog partnera/partnerke iz „prethodnog života”.
– Gledajući starije kao primer, ovaj obrazac ponašanja preuzimaju i polusestre ili polubraća. Tako želja deteta da bude deo te nove porodice i ima oba roditelja često biva unižena i poništena. Ostane samo osećaj odbačenosti, nevoljivosti, percepcije sebe kao nepotrebnog viška. Ni majke nisu imune na ovakvo ponašanje. Često imamo slučaj da očuh ne želi da čuje za dete iz prvog braka svoje partnerke. Surovo je, ali i majke ponekad stave novog partnera i njegove prohteve ispred osećanja i potreba svoje dece iz prve zajednice – konstatuje psihoterapeut.
Prema rečima sagovornice eKlinika portala, ovakav tretman zanemarivanja i odbacivanja u detinjstvu dovodi kod adolescenata i odraslih do raznih problema u emotivnom životu i ponašanju. To su pre svega nepoverenje u ljude, manjak samopouzdanja, osećaj pogrešnosti i defektnosti sebe samih, strah od vezivanja, teranje ljudi od sebe kako bi se vezivanje izbeglo. Javlja se osećaj nesigurnosti u intimnim odnosima i prijateljstvima. Bivstvuje se kozavisnim vezama, postavljaju preterani zahtevi za uveravanjem od strane partnera da su voljeni. Moguća su i promiskuitetna ponašanja kroz „uskakanje” iz jedne veze u drugu i mnogi drugi poremećaji, među kojima su depresivnost i anksioznost.
Ivana Sinđić naglašava da nijedno dete ne zaslužuje da bude uskraćeno za roditeljski poziv, dolazak na vreme, brigu, negu, upoznavanje i zajednički boravak sa novim partnerima i novom decom (polubraćom ili polusestrama). Pogrešno je, ističe psihoterapeut, bilo kakvo deljenje dece na one iz prvog, drugog, starog ili novog života i dodaje:
– Ako dete i doživi odbacivanje i uskraćenost nakon razvoda roditelja, mora da osvesti da greška nije u njemu. Nažalost, oni često odrastu u osobu koja sebi, a ne roditelju pripisuje nekakvu pogrešnost. Nije lako objasniti sebi zašto je neko zapostavljen ili neprihvaćen nakon razvoda. Roditelj koji je zanemario decu vrlo verovatno pati od nedostatka saosećanja, egocentrizma, neodgovornosti, nedostatka moći samopreispitivanja, ili savesti, narcisoidnosti ili psihopatije. Zapravo, od raznih devijantnosti sopstvene ličnosti koji su ga učinili nezrelim i nekapacitetnim roditeljem. Ali, sve to ne može i ne sme da bude opravdanje.
Sinđić naglašava za kraj da je svako dete samim svojim rođenje zaslužilo negu, pažnju, ljubav, roditeljsku prisutnost i podršku. Prema njenim rečima, ne postoji potreba ni način da neko bude bolji ili kvalitetniji od ostale dece, da bi se tako nešto zaslužilo. Pre će biti, zaključuje naša sagovornica, da roditelj nije imao kapacitete da spozna sreću zbog toga što mu je dete dato kao najveći dar i ispuni svoju ulogu.
Opšti i najvažniji savet za sve koji su osetili ovakvu vrstu zanemarivanja je, ističe Ivana Sinđić: potražiti stručnu pomoć i kroz psihoterapiju osvestiti svoje vrednosti, zalečiti traumu i nastaviti kroz život visoko podignute glave bez preuzimanja krivice na sebe.