Fonofobija može da izazove intenzivnu anksioznost ili strah, što može značajno da utiče na svakodnevni život dece ili odraslih. Osoba sa fonofobijom oseća snažan strah ili odbojnost prema glasnim zvucima, a lečenje može da uključuje terapiju izlaganja, kognitivno-bihejvioralnu terapiju ili lekove.
Šta je fonofobija?
Za razliku od nelagodnosti od glasne buke, koju mnogi ljudi mogu povremeno da iskuse, fonofobija može da izazove intenzivnu anksioznost ili strah, što može značajno da utiče na svakodnevni život. Ovo stanje može da se javi kod dece, adolescenata i odraslih i može da bude posledica drugih osnovnih zdravstvenih problema kao što su poremećaj iz autističnog spektra (ASD), migrena i mizofonija. Za fonofobiju je dostupno nekoliko opcija lečenja, od terapije do prilagođavanja načina života, što može da pomogne pojedincima da efikasno kontrolišu stanje.
Fonofobija je poznata i kao sonofobija, ligirofobija ili akustikofobija. To je vrsta specifične fobije koja se odnosi na glasne zvukove. Specifične fobije pogađaju približno 27 odsto ljudi starosti od 20 do 50 godina. Fonofobija obično rezultira reakcijama kao što su intenzivan strah ili anksioznost na određene zvukove. Ovi zvuci ne moraju nužno da budu na ekstremnim nivoima jačine zvuka, a ponekad svakodnevni zvuci poput lupanja vratima ili iznenadnog smeha takođe mogu da izazovu reakciju. U težim slučajevima, strah od susreta sa glasnim zvucima može dovesti do određenih ponašanja, kao što je izbegavanje društvenih okupljanja ili boravak u zatvorenom prostoru tokom novogodišnjih praznika, kada ima vatrometa.
Kada strah od glasnih zvuka postaje fobija?
Fonofobija ide dalje od povremene odbojnosti ili osećaja preplašenosti zbog glasnih zvukova. Strah od glasnih zvukova postaje fobija kada je strah uporan i iracionalan, što dovodi do značajnog nivoa patnje i otežanog svakodnevnog funkcionisanja. Pojedinci sa fonofobijom mogu da iskuse osećaj bespomoćnosti i gubitka kontrole u prisustvu glasnih zvukova, čak i kada prepoznaju da je strah preteran.
Fonofobija pokazuje znake – fizičke i emocionalne
Znaci fonofobije variraju po težini i mogu da budu fizički i emocionalni. Pojedinci sa ovim stanjem mogu da iskuse simptome pre, tokom ili posle glasnih ili iznenadnih zvukova. To može da utiče na svakodnevne aktivnosti i svakodnevni život.
Fizički znaci fonofobije mogu da budu:
- znojenje
- ubrzan rad srca
- drhtanje
- vrtoglavica
- mučnina
- suva usta
- kratak dah
- bol u grudima
- nejasnoća
- nesvestica.
Drugi znaci fonofobije mogu uključivati:
Emocionalni znaci fonofobije su:
- intenzivna anksioznost, tokom ili u očekivanju glasnih zvukova
- napadi panike
- strah
- razdražljivost ili uznemirenost
- reakcija na beg
- promenu raspoloženja nakon čuvanja glasnog zvuka
- previše budnosti.
Koji zvuci se smatraju okidačima fonofobije?
Okidači fonofobije mogu uključivati širok spektar zvukova. Neki primeri su:
- sirene
- vatromet
- koncerti
- grmljavina
- sirene automobila ili škripa automobila
- kućni aparati
- vrištanje
- lupanje vratima
- pucanje balona
- filmske scene koje uključuju eksplozije ili pucnje.
Tačni uzroci fonofobije mogu da budu složeni i višestruki. Neki od faktora koji doprinose mogu da budu:
Traumatska iskustva: Traumatski događaj koji uključuje glasnu buku, kao što je saobraćajna nesreća, eksplozija ili zlostavljajuća situacija, može dovesti do razvoja fonofobije.
Genetika i temperament: Anksiozni poremećaji pogađaju skoro 30 procenata odraslih u nekom trenutku njihovog života. Osobe sa porodičnom istorijom anksioznih poremećaja ili senzornog preopterećenja mogu razviti fonofobiju.
Istovremena stanja: Fonofobija može da koegzistira sa drugim zdravstvenim stanjima koja mogu da povećaju osetljivost na zvuk, uključujući poremećaj iz autističnog spektra (PAS), migrenu i mizofoniju.
Naučeno ponašanje: Deca, posebno, mogu da razviju strah od glasnih zvukova kroz posmatračko učenje, posebno ako vide druge kako pokazuju strah ili uznemirenost u sličnim situacijama.
