Neuronaučnici upozoravaju: Meditacija opušta um i telo, ali nekim anksioznim osobama može da pojača simptome

Kod pojedinih stanja introspektivna praksa može da aktivira telesne simptome stresa, poput ubrzanog pulsa, znojenja i osećaja stezanja u grudima, što dodatno otežava opuštanje

Tradicionalni oblici meditacije usmeravaju vežbače da pažnju okrenu ka unutrašnjem svetu – prema sopstvenim mislima, osećanjima i telesnim senzacijama. Većini ljudi meditacija donosi osećaj mira, fokusiranosti i unutrašnje ravnoteže. Međutim, kod osoba koje konstantno osećaju unutrašnji nemir, introspektivni pristup može nenamerno pokrenuti unutrašnju borbu i pojačati postojeće simptome.

Meditacija: Između koristi i granica

Preporučujemo

Meditacija se vekovima primenjuje kao metoda opuštanja, jačanja mentalnog fokusa, oštrine i postizanja emocionalne stabilnosti. Dokazano je da snižava krvni pritisak, smanjuje nivo hormona stresa (kortizola) i poboljšava kvalitet sna. Međutim, iako je za mnoge izvor nove snage, kod pojedinih psihičkih i telesnih stanja ona može dovesti do suprotnog efekta – povećanja anksioznosti, pojačavanja negativnih misli ili čak telesnih reakcija poput ubrzanog rada srca i osećaja gušenja, što je posledica aktivacije simpatičkog nervnog sistema.

Šta kaže neuronauka o meditaciji i anksioznosti

Najnovija istraživanja funkcionalne magnetne rezonance (fMRI) pokazuju da meditacija utiče na moždane talase i aktivnost određenih centara u mozgu. Kod smirenih osoba, dolazi do pojačane aktivnosti alfa i teta talasa, povezanih sa relaksacijom i introspektivnim razmišljanjem.

Ipak, kod osoba sa izraženom anksioznošću, tišina i introspektivni fokus mogu pojačati aktivnost beta talasa, koji su povezani sa budnošću, unutrašnjom napetošću i pojačanim radom prefrontalnog korteksa. To može izazvati osećaj „mentalnog preopterećenja“ umesto smirenja.

Drugim rečima, meditacija može delovati potpuno suprotno zavisno od neurološkog stanja: dok jedne uvodi u stanje opuštene svesnosti, kod drugih aktivira mehanizme preteranog nadzora i unutrašnje kritike.

Kada meditacija može da izazove poteškoće

Psihoterapeut Sean Grower, koji meditira svakodnevno već 33 godine, objašnjava da tradicionalno „sedenje u tišini uz fokusirane misli ka unutrašnjem biću“ nije pogodno za svakoga. Kod nekih osoba introspektivni fokus može pojačati sledeće:

• Intenzivna anksioznost – um može postati preplavljen opsesivnim mislima, paranojom i unutrašnjim haosom.
• Depresija – povlačenje u sebe može dodatno podstaći izolaciju i osećaj besmisla.
• Trauma – sećanja mogu postati toliko intenzivna da izazovu napade panike.
• Psihotične epizode – introspektivni fokus može produbiti osećaj krhkosti i nesigurnosti.
• Aktivna zavisnost – može pojačati želju i misli o supstancama, umesto da ih smanji.

Kod svih ovih stanja introspektivna praksa može aktivirati telesne simptome stresa, poput ubrzanog pulsa, znojenja i osećaja stezanja u grudima, što dodatno otežava opuštanje.

Alternativni pristupi „aktivne meditacije“

Ako vam tišina i introspektivni fokus ne prijaju, razmislite o metodama koje uključuju fizičku ili kreativnu aktivnost – šetnju, planinarenje, plivanje, rezbarenje u drvetu, slikanje, kuvanje ili baštovanstvo. Ove aktivnosti kombinuju pokret, čulnu stimulaciju i fokus na spoljašnji zadatak, što kod mnogih donosi efekat smirenja bez neželjenih introspektivnih reakcija.

Primer iz prakse i najvažniji savet

Mladić sa simptomima posttraumatskog stresnog poremećaja pronašao je mir kroz rezbarenje drveta, koje je postalo njegov oblik meditacije. Aktivnost mu je usporila rad srca, smirila misli i postala simbol njegovog procesa oporavka.

Dakle, važno je znati da meditacija jeste moćan alat, ali nije univerzalni lek. Prava metoda je ona koja vam donosi osećaj smirenosti i unutrašnje stabilnosti, bilo da je to tradicionalna tiha meditacija ili aktivni, kreativni oblik „pokretne svesnosti“.

Razumevanje sopstvenog neurološkog odgovora na meditaciju može vam pomoći da izaberete tehniku koja će vas zaista podržati na putu ka unutrašnjem miru.