Eutanazija ljubimca: Kako se izboriti sa osećajem krivice, tuge, preispitivanja i ne utonuti u depresiju

Suočavanje sa činjenicom da je potrebno uspavati ljubimca za većinu vlasnika predstavlja jedno od najtežih iskustava u životu. Odluka da se izvrši eutanazija često dolazi nakon dugog perioda bolesti i borbe, a upravo taj proces može da izazove snažan emocionalni stres, osećaj krivice, bespomoćnosti i duboke tuge.

Eutanazija ljubimca: Najteža odluka za vlasnike, duboko traumatična za veterinare

Tokom studija veterinarske medicine, dr Andrés Ellexelius je primetio da mnogi vlasnici kućnih ljubimaca osećaju izrazitu anksioznost već pri samom dolasku u ambulantu, dok je trenutak eutanazije za njih emocionalno najteži. Posebno ga je pogodilo to što u tom procesu gotovo da ne postoji sistemska psihološka podrška ni za vlasnike, ni za same veterinare.

Preporučujemo

U potrazi za rešenjem, započeo je pregled stručne literature i brzo uočio da interesovanje za ovu temu postoji, ali da ne postoji jasno definisan i sistematičan pristup koji bi pomogao ljudima da se lakše nose sa gubitkom ljubimca, posebno na ovakav način.

Prirodna tuga i stres koje eutanazija donosi dodatno se pojačavaju osećajem da vlasnici u tom trenutku ostaju sami, bez adekvatne emocionalne podrške. To, s druge strane, utiče i na veterinare, koji su često primorani da preuzmu ulogu emocionalne podrške, iako za to nisu stručno obučeni. Za mnoge od njih eutanazija predstavlja jedan od emocionalno najzahtevnijih aspekata profesije.

Plemenita ideja veterinara, za vlasnike ljubimaca u Srbiji nedosanjani san

Sa veterinarskog stanovišta, dodatni problem nastaje kada vlasnici odbijaju eutanaziju iako više ne postoje terapijske mogućnosti koje bi ljubimcu obezbedile kvalitetan život. U tim situacijama patnja se produžava, a emocionalni teret raste i za vlasnike i za veterinarsko osoblje.

Ideja Andrésa Ellexeliusa bila je da se razvije usluga koja bi vlasnicima pomogla da smanje anksioznost i tugu, da bolje razumeju proces gubitka i da se na zdrav način oproste od svog ljubimca. Cilj je bio da se smanji rizik od produžene tuge, depresije i negativnih mehanizama suočavanja, koji mogu uticati na porodične odnose, posao i svakodnevno funkcionisanje.

Istovremeno, ovakav pristup bi značajno smanjio i emocionalni stres kod veterinara i  tehničara.

Krivica, stid, tuga...

Psihološki aspekti uspavljivanja ljubimca često se potcenjuju, iako istraživanja pokazuju da gubitak životinje može izazvati tugu sličnu onoj koja se javlja nakon gubitka bliske osobe. Ljubimci su za mnoge članovi porodice, izvor utehe i emocionalne stabilnosti. Nakon eutanazije, normalno je osećati prazninu, krivicu („da li sam doneo pravu odluku?“), pa čak i stid jer okolina ponekad ne razume dubinu tog bola.

Proces preboljevanja počinje dozvolom sebi da se tuguje. Razgovor o emocijama, rituali oproštaja, sećanja na lepe trenutke i prihvatanje činjenice da je odluka doneta iz ljubavi i brige, da se spreči dalje mučenje voljenog ljubimca, mogu da pomognu u zaceljivanju. Psihološka podrška, bilo kroz savetovanje, grupe podrške ili digitalne programe, može da ima ključnu ulogu u sprečavanju dugotrajne tuge. Pokušajte da pronađete podršku i u grupama ljubitelja životinja.

Rešenje primenjivo i na ostatak zemalja pored Švedske?

Andrés danas radi na Odeljenju za kliničke nauke na Švedskom univerzitetu poljoprivrednih nauka (SLU), ali sa razvojem svoje ideje započeo je još kao student. U početku je samostalno istraživao tržište, razgovarao sa vlasnicima ljubimaca putem društvenih mreža i kontaktirao psihološke klinike kako bi proverio da li postoji interesovanje za ovakav vid podrške.

Kasnije je, uz podršku SLU Holdinga i svog savetnika za inovacije, razvio procese i prevazišao brojne izazove koji su mu omogućili da ideju pretvori u konkretan proizvod. Plan je da se znanje i podrška učine dostupnim u digitalnom formatu, kako bi vlasnici ljubimaca, ali i veterinari, mogli da dobiju pomoć u ključnim trenucima: od donošenja odluke do procesa tugovanja.

Paralelno sa tim, razvijaju se i posebno prilagođeni programi za zaposlene u veterinarskoj medicini, jer i oni često nose nevidljiv emocionalni teret svog posla.

Kada je potrebna psihološka pomoć

Kao jednu od najvažnijih lekcija, Andrés ističe značaj rada u timu i saradnje sa psiholozima. Razvoj ideje bio je proces učenja, a uključivanje stručnjaka različitih profila pokazalo se kao ključ uspeha. Njegov savet svima koji žele da neku ideju pretvore u stvarnost jeste da ulažu u ono što zaista ima smisla i donosi dobro drugima.

Kada se stvara nešto što pomaže ljudima da se lakše nose sa gubitkom, bolom i tugom, motivacija ne nestaje. Naprotiv, postaje jača, jer se zna da ono što radimo zaista ima duboko ljudski značaj.

(eKlinika.rs)