Novinarka i blogerka je vodila dnevnik snova sedam dana: Evo šta je naučila o snu, stresu i sebi

Snovi vekovima intrigiraju naučnike, a poslednjih godina interesovanje za njih proširilo se i  izvan naučnih laboratorija. Na društvenim mrežama, u knjigama i podkastima sve više ljudi pokušava da razume značenje svojih snova nadajući se da bi mogli da pomognu u savladavanju stresa, boljem upoznavanju sebe ili ličnom razvoju.

Zašto sam odlučila da zapisujem snove?

Noma Nazish, blogerka i novinarka magazina Werrywellmynd, odlučila je da napravi eksperiment sa vođenjem dnevnika svojih snova. Evo njenog autentičnog iskustva, koje može da bude i korisno i zanimljivo.

Preporučujemo

- Ja retko pamtim svoje snove. Kada ih se i setim, uglavnom deluju kao nepovezani niz besmislenih scena. Upravo zato me je zainteresovala ideja da nedelju dana svakog jutra zapisujem sve čega mogu da se setim. Pitala sam se da li bi pažljivije obraćanje pažnje na snove moglo da mi otkrije nešto korisno - objasnila je Nazish svoju nameru.

Sedam dana vođenja dnevnika snova

Na noćni stočić stavila sam svesku i olovku, spremna da svakog jutra zabeležim ono što sam sanjala. Ispostavilo se da eksperiment nije tekao onako kako sam očekivala.

Prvi dan: Nema sna, nema snova

Prvu noć provela sam prevrćući se po krevetu. Nisam uspevala da zaspim i nisam znala zašto. Bila sam umorna, ali san nikako nije dolazio. Pošto nisam spavala, nisam imala ni snove koje bih mogla da zapišem. Tek posle šest sati ujutru konačno sam zaspala od iscrpljenosti, ali se nisam sećala nijednog sna.

Drugi dan: Počinje zabrinutost

Situacija se ponovila. Iako sam sledila svoju uobičajenu večernju rutinu, nisam uspevala da umirim misli.

Do duboko u noć slušala sam stare radio-drame sa kriminalističkim pričama pokušavajući da skrenem pažnju sa problema. Počela sam da brinem da tokom eksperimenta možda uopšte neću imati snove koje bih mogla da zabeležim. Ta briga dodatno je otežavala uspavljivanje.

Treći dan: Važno otkriće

Probudila sam se iscrpljena i ozbiljno razmišljala da odustanem od zadatka.

Tada sam shvatila šta se zapravo događa. U pozadini svih mojih misli nalazio se strah da neću uspeti da zapamtim snove. Upravo ta anksioznost sprečavala me je da zaspim. Nisam spavala, pa nisam sanjala. Što nisam sanjala, postajala sam sve zabrinutija. Prepoznavanje tog začaranog kruga predstavljalo je prekretnicu.

Četvrti dan: Prvo sećanje na san

Nakon prethodnog uvida odlučila sam da smanjim pritisak koji sam sebi nametnula.

Podsetila sam se da se ono čega sam se pribojavala već dogodilo i da nema razloga za dodatnu zabrinutost. Te večeri uspela sam da zaspim nekoliko sati. Sećala sam se samo fragmenata sna, bez jasnih detalja, ali to je ipak bio napredak.

Peti i šesti dan: Sve bolja sposobnost prisećanja

Pošto sam razumela uzrok problema, uspavljivanje je postalo lakše.

Šestog dana sanjala sam svog dedu, kojeg smo izgubili od raka 2017. godine. Nisam mogla da se setim svih detalja, ali dovoljno toga je ostalo u sećanju da osetim olakšanje. Prvi put tokom eksperimenta prisećanje snova delovalo je spontano, bez napora.

Sedmi dan: Najživopisniji snovi

Poslednje noći spavala sam mirno. Verovatno je tome doprinela kombinacija umora nagomilanog tokom prethodnih dana, osećaj da se eksperiment bliži kraju i samopouzdanje koje sam stekla nakon nekoliko uspešnih jutarnjih prisećanja.

Probudila sam se sa dva veoma živa fragmenta snova u sećanju. Iznenadila me je količina detalja kojih sam mogla da se setim. To je delovalo kao mala nagrada za istrajnost tokom cele nedelje.

Šta sam naučila iz ovog iskustva?

Najvažnija lekcija bila je da način razmišljanja igra ključnu ulogu.

Ako se previše fokusiramo na „postizanje rezultata“, postoji rizik da upravo zbog tog pritiska otežamo sebi uspavljivanje. U mom slučaju, želja da zapamtim snove privremeno je pogoršala kvalitet sna.

Ipak, eksperiment nije bio uzaludan. Pomogao mi je da postanem svesnija svojih obrazaca spavanja, emocija koje nosim tokom dana i faktora koji utiču na kvalitet odmora.

(eKlinika.rs)