Ako vaš roditelj ne voli promene i izbegava ljude, možda nije samo tvrdoglavost već ovo stanje

Neki ljudi čitav život važe za ćutljive, preterano stroge, tvrdoglave ili „teške”. Teško podnose promene, izbegavaju velika porodična okupljanja, ne vole buku, ne razumeju nepisana društvena pravila i najbolje funkcionišu kada im je svaki dan unapred isplaniran. Porodica to često pripisuje karakteru ili godinama.

Međutim, psiholozi danas upozoravaju da kod dela starijih osoba ovakvo ponašanje možda nije samo osobina ličnosti. Moguće je da iza njega stoji autizam koji nikada nije prepoznat.

Stručnjaci procenjuju da je veliki broj ljudi starijih od 60 godina tokom života ostao bez dijagnoze upravo zato što u vreme njihovog odrastanja znanje o autizmu nije bilo ni približno razvijeno kao danas.

Generacija koja je naučila da se prilagodi

Danas se o autizmu govori mnogo više nego pre nekoliko decenija. Deca se ranije prepoznaju, škole pružaju veću podršku, a sve više odraslih dobija dijagnozu tek u četrdesetim ili pedesetim godinama života.

Ipak, ljudi koji danas imaju 60, 70 ili 80 godina odrasli su u vreme kada se autizam uglavnom povezivao isključivo sa najtežim oblicima poremećaja. Oni koji su završavali školu, radili, osnivali porodice i uspevali da funkcionišu u društvu često nikada nisu bili prepoznati.

Psiholozi ovu generaciju nazivaju „zanemarenom generacijom”, jer su decenijama živeli bez objašnjenja zašto im svakodnevne situacije predstavljaju veći izazov nego drugima.

Zašto se osobine često izraze tek u starosti?

Mnogi ljudi sa autizmom godinama razvijaju sopstvene rutine koje im pomažu da funkcionišu. Posao, svakodnevni raspored i poznato okruženje stvaraju osećaj sigurnosti.

Problem nastaje kada se život promeni. Odlazak u penziju, gubitak partnera, preseljenje, hronične bolesti ili boravak u domu za stare mogu narušiti osećaj predvidljivosti na koji su navikli. Tada osobine koje su decenijama uspešno prikrivane postaju mnogo uočljivije.

Stručnjaci objašnjavaju da mnogi stariji ljudi tada postaju osetljiviji na buku, promene, gužvu ili neočekivane situacije, a porodica to često pogrešno pripiše starenju ili tvrdoglavosti.

Nije važno da li neko voli rutinu, već koliko ga njeno narušavanje pogađa

Psiholozi upozoravaju da se autizam ne može prepoznati po jednoj osobini. Mnogi ljudi vole da svakog jutra piju kafu u isto vreme ili kupuju novine u istoj prodavnici. To samo po sebi nije znak autizma. Važno je, međutim, kako osoba reaguje kada se rutina iznenada promeni.

Ako zatvorena prodavnica, neočekivan dolazak gostiju ili promena plana izazivaju izrazitu uznemirenost, povlačenje ili dugotrajan stres, to može biti razlog za razgovor sa stručnjakom.

Kod nekih ljudi prisutne su i teškoće u društvenim odnosima, doslovno razumevanje jezika, izražena potreba za samoćom ili iscrpljenost nakon većih porodičnih okupljanja.

Dijagnoza nije etiketa već objašnjenje

Mnogi ljudi se pitaju ima li smisla postavljati dijagnozu nekome ko ima 70 ili 80 godina. Prema mišljenju stručnjaka, odgovor često glasi – da.

Mnogi stariji ljudi prvi put razumeju zašto su se tokom života osećali drugačije, zašto su im određene situacije bile posebno teške ili zbog čega su se toliko trudili da se uklope u društvo.

Takvo saznanje kod mnogih donosi veliko olakšanje i smanjuje osećaj krivice koji su nosili godinama. Istovremeno, porodica počinje drugačije da posmatra ponašanje svog roditelja ili bake i deke. Umesto da ga doživljava kao hladnog, nezainteresovanog ili tvrdoglavog, lakše razume razloge zbog kojih reaguje na određeni način.

Kako započeti razgovor?

Stručnjaci savetuju da razgovor ne počinje pitanjem: "Misliš li da imaš autizam?" Mnogo je korisnije razgovarati o konkretnim situacijama.

Na primer, ako roditelj često govori da mu smeta buka ili gužva, može se razgovarati o tome šta bi mu pomoglo da se oseća prijatnije. Ako izbegava velika okupljanja, važno je razumeti šta ga u njima opterećuje, umesto insistirati da se promeni. Takav pristup smanjuje otpor i ostavlja prostor da osoba sama poželi da razgovara sa psihologom ili psihijatrom.

Podrška ne mora da čeka dijagnozu

Stručnjaci naglašavaju da formalna dijagnoza nije jedini način da se nekome pomogne. Jasna komunikacija, poštovanje rutine, manje senzornog opterećenja, dovoljno vremena za odmor posle većih društvenih događaja i razumevanje umesto osuđivanja mogu značajno poboljšati kvalitet života.

Drugim rečima, nije najvažnije pronaći naziv za nečije ponašanje. Mnogo je važnije razumeti zbog čega se ono javlja i kako toj osobi možemo da olakšamo svakodnevicu.

Na kraju, možda nije svako ko je oduvek bio povučen, precizan ili nije voleo promene osoba sa autizmom. Ali ako neko čitav život nosi osećaj da je drugačiji i da ga drugi ne razumeju, nikada nije kasno da dobije odgovor na pitanje koje ga prati decenijama. Za neke ljude upravo to razumevanje predstavlja najveće olakšanje koje mogu da dožive.

(eKlinika.rs/The Guardian)