Predimenzionirana briga o zdravlju počinje da ometa normalan život Foto: Shutterstock
Hipohondrijski anksiozni poremećaj, hipohondrija ili zdravstvena anksioznost definiše se kao stalna zaokupljenost osećajem prisustva bolesti različitog intenziteta, odnosno kao doživljaj konstantnog straha od prisustva neke bolesti ili oboljevanja. Postoji i gledište po kome je hipohondrija patnja zbog umišljenog uobraženog, ili u odnosu na značaj i intenzitet postojeće bolesti, preuveličavanje doživljaja i činjenica.
Reč hipohondrija nosi koren od od grčke reči hypokhondrios i označava područje abdomena koje se nalazi ispod rebarnih lukova. Po shvatanju i predanju antičkih Grka, abdominalni organi bili su izvor emocionalnih poremećaja, a upravo hipohondri obašnjavaju da iz tog područja polaze simptomi koje osećaju i preplavljuju preostali deo tela i uma.
Osobe sa ovim poremećajem imaju nerealan strah da imaju neko zbiljno zdravstveno stanje ili se plaše da su u velikom riziku da se razbole, a normalne telesne funkcije tela pogrešno tumače kao znakove neke bolesti. Ova situacija se kod njih nastavlja i pošto lekarski pregledi ne pokažu prisustvo nekog oboljenja. Vremenom, njihova uporna i predimenzionirana briga o zdravlju počinje da ometa funkcionisanje njihovih društvenih veze, karijeru i život u globalu.
Međutim, ljudi sa ovom vrstom anksioznog poremećaja ne mogu da kontrolišu kako se osećaju, jer je to, reći će vam, „jače od njih“. Njihovi strahovi od bolesti su za njih vrlo stvarni, opravdani i mogu da ih objasne, iako su često potpuno iracionalni.
Anksiozni poremećaj bolesti (hipohondrija) spada u grupu retkih poremećaja i smatra se da je prisutan kod manje od 1 odsto populacije. Obično se javlja tokom zrelog životnog doba, a sa godinama se pojavna stopa intenzivira. Utiče bez razlike na sve sve starosne grupe i polove.
Hipohondrične osobe uglavnom traže preteranu pažnju jer ih pokreće strah da će ih bolest ozbiljno ugroziti. One provode mnogo vremena u zdravstvenim ustanovama, traže više objašnjenja, više mišljenja i dodatnih analiza i testova. Ako im lekar ponudi dokaze da su zdravi i da bolest ne postoji, mogu ga čak, kao i bliske ljude, optužiti za prikrivanje informacija. Takođe, provode ogroman deo vremena tražeći samostalno informacije na različitim izvorima i upoređuju ih sa svojim telesnim manifestacijama. Pojavom interneta i dostupnošću najrazličitijih informacija, hipohondrijski anskiozni sindrom dobio je na intenzitetu.
Dolazi do izbegavanja ljudi ili mesta zbog brige da će tu „pokupiti“ neku bolest, realnim simptomima pripisuju potpuno druge izvedene bolesti (gojaznost može da izazove rak pluća, na primer), opsednuti su merenjem i kontrolisanjem normalnih telesnih funkcija, poput pulsa, često mere pritisak ili temperaturu. Non-stop pričaju o bolestima drugim ljudima i traže od njih podršku u smislu potvrde simptoma. Sve ove manifestacije mogu da pređu u fizičke, nemir počinje da im proizvodi gasove, izaziva znojenje ili tikove. Neki ljudi mogu zaista imati dijagnostikovanu fizičku bolest, ali zbog prisustva ovog poremećaja mogu osećati da je njihovo stanje teže nego što objektivno jeste.
U obrnutom smislu, zbog straha od bolesti i lošeg ishoda, ove osobe mogu i da izbegavaju lekare i medicinsku negu, ne veruju im, a svoje realne simptome ne shvataju dovoljno ozbiljno. Oba stanja mogu da razviju izuzetno intenzivnu anksioznost, panični poremećaj i druge kombinovane fobije. Neke osobe mogu da postanu ozbiljno depresivne, pa čak da dobiju suicidne ideje.
Nažalost, naučnici još uvek nisu sigurni šta izaziva ovaj poremećaj. Možda ćete biti više skloni razvijanju simptoma ukoliko u svojoj zdravstvenoj ili porodičnoj istoriji imate:
U procesu postavljanja dijagnoze, vaš lekar mora da se pridržava odredbi iz Dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne poremećaje (DSM) i ako proceni da ima potrebe, insistira na ozbiljnom uključivanju specijaliste za bihevioralno zdravlje (psihologa ili psihijatra).
Stalni strah od teške bolesti ili od njene pojave je glavni simptom ovog anksioznog poremećaja, a ako su ovi simptomi prisutni 6 meseci ili duže nakon što su vaše analize pokazale da niste fizički bolesni, može se govoriti o potvrđivanju prisustva hipohondrije.
Ukoliko ste dugo izloženi simptomima možete da upadnete u dodatne, nimalo naivne probleme – prvenstveno finansijske, zbog visokih računa neprekidnih analiza ili bolovanja. Možete ući u zonu medicinske invalidnosti ili ostati bez posla jer ste izbegavali da odlazite da radite iz straha od zaraze. Ponekad analize koje besomučno ponavljate mogu da pokažu uvećane vrednosti usled visokog nivoa stresa.
Zbog svega toga, savetuje se lečenje i terapija čiji su ciljevi usredsređeni prvenstveno na poboljšanje kvaliteta života smanjenjem simptoma koje osećate. Najbolja terapija je kombinovana koja podrazumeva kontrolisano uzimanje antidepresiva koji će vam pomoći da se osećate manje anksiozno ili depresivno i uticati na smanjenje strahova, uz kognitivnu bihejvioralnu terapija (CBT) kroz koju biste razgovarali sa stručnim licem o svojim strahovima i suočili se sa njima, uz savladavanje istih.
Nažalost, prevencija protiv anksioznih poremećaja ne postoji, ali pružanje podrške i razumevanja može znatno da pomogne u smanjenju težine simptoma i da osobi sa ovim stanjem pomogne da se bolje nosi sa njim na putu izlečenja. Dodajmo ovome i zdravije životne navike (lagana ishrana, šetnja, meditacija, joga). Treba podsetiti da su anksiozni poremećaji hronična stanja koja mogu da imaju periode variranja – možete osećati malu ili nikakvu zdravstvenu anksioznost, ali i njeno vraćanje u punom zamahu. Zbog toga je važno na vreme početi sa lečenjem koje će sigurno doneti rezultate.