Zašto osobe sa demencijom nekada jedu mnogo više nego ranije i ne mogu da odole slatkišima?

„Mama je upravo ručala, a već pita kada ćemo jesti.“ „Tata nikada nije voleo kolače, a sada može da pojede celu kutiju keksa.” „Čim sklonimo tanjir, traži još hrane.“

Ovakve promene mnoge porodice iznenade i zabrinu. Neki pomisle da je u pitanju navika, dosada ili čak bezobrazluk. Međutim, u određenim oblicima demencije promene apetita i izražena želja za slatkišima mogu biti deo same bolesti, a ne svesna odluka osobe.

Stručnjaci objašnjavaju da demencija ne utiče samo na pamćenje. Kako bolest napreduje, mogu biti zahvaćeni i delovi mozga koji kontrolišu osećaj gladi, sitosti, impulsivnost i sistem nagrađivanja. Zbog toga se kod nekih ljudi potpuno menja odnos prema hrani.

Nije svaka demencija ista

Važno je naglasiti da se ovo ne događa kod svih osoba sa demencijom. Najizraženije promene u ishrani viđaju se kod bihejvioralne varijante frontotemporalne demencije (bvFTD). Upravo su promene u ponašanju, uključujući odnos prema hrani, jedan od karakterističnih znakova ove bolesti. Osobe mogu da jedu znatno više nego ranije, da jedu veoma brzo, da stalno traže hranu ili da razviju izrazitu želju za slatkišima.

Kod Alchajmerove bolesti situacija je drugačija. U početku bolesti neki pacijenti mogu češće tražiti hranu ili zaboraviti da su već jeli, ali kako bolest napreduje mnogo su češći gubitak apetita, mršavljenje i problemi sa žvakanjem ili gutanjem. Ipak, kod manjeg broja obolelih mogu se javiti i povećan apetit ili promenjene prehrambene navike.

Zašto se javlja neodoljiva želja za slatkišima?

Ovo je jedno od pitanja koje najviše zbunjuje porodice. Naučnici smatraju da razlog nije u tome što osoba odjednom „voli slatko", već u promenama u delovima mozga koji učestvuju u kontroli nagrade, impulsa i osećaja sitosti.

Zbog oštećenja ovih moždanih mreža osoba može izgubiti sposobnost da prepozna kada je sita ili da kontroliše želju za određenom hranom. Posebno je zanimljivo što se kod mnogih pacijenata javlja upravo izražena potreba za slatkom hranom, čak i ako je ranije nisu voleli.

Naučnici su to i istražili

Promene nisu ostale samo na zapažanjima članova porodice. U studiji objavljenoj u časopisu JAMA Neurology, istraživači su uporedili osobe sa različitim oblicima demencije i zdrave ispitanike. Pokazalo se da su svi ispitanici sa bihejvioralnom varijantom frontotemporalne demencije unosili znatno više kalorija od osoba sa Alchajmerovom bolešću i zdravih ispitanika, a istovremeno su pokazivali i izrazito veću sklonost ka veoma slatkim desertima. Autori smatraju da su ove promene toliko karakteristične da mogu pomoći u razlikovanju ovog oblika demencije od drugih.

Zašto osoba traži hranu iako je upravo jela?

Nekada razlog nije povećana glad. Kod Alchajmerove bolesti osoba može jednostavno zaboraviti da je već imala obrok, pa će tražiti da ponovo jede.

Kod frontotemporalne demencije problem je češće u poremećenoj kontroli ponašanja i osećaja sitosti. Zato osoba može nastaviti da jede i kada organizmu hrana više nije potrebna.

Kako porodica može da pomogne?

Lekari savetuju da se ovakve promene ne doživljavaju kao namerno ponašanje ili tvrdoglavost.

Ako osoba stalno traži hranu ili je opsednuta slatkišima, korisno je:

• organizovati obroke u isto vreme svakog dana,
• ponuditi manje, ali češće obroke,
• ograničiti dostupnost velikih količina slatkiša u kući,
• ponuditi zdravije alternative kada je to moguće,
• obavestiti neurologa o promenama apetita, naročito ako su nastale naglo ili dovode do značajnog povećanja telesne težine.

Važno je znati da ne postoji posebna dijeta koja može zaustaviti ove simptome, ali razumevanje njihovog uzroka može znatno olakšati svakodnevni život porodice.

To nije hir, već simptom bolesti

Za članove porodice posebno je teško kada osoba počne da se ponaša potpuno drugačije nego ranije. Međutim, stručnjaci naglašavaju da povećan apetit ili neodoljiva želja za slatkišima kod pojedinih oblika demencije nisu stvar loše volje ili nediscipline. To su posledice promena u mozgu koje utiču na kontrolu gladi, sitosti i ponašanja.

Upravo zato razumevanje ovih simptoma može pomoći porodici da umesto ljutnje i nerazumevanja pruži više podrške osobi koja se suočava sa bolešću.

(eKlinika.rs)