Foto: Shutterstock
Istraživači su počeli da postavljaju pitanje koliko dugo možemo živeti, ako nekom kombinacijom životnih okolnosti i genetike ne umremo od raka, bolesti srca ili ako nas ne udari autobus. Kako su saopštili, kada izostavimo stvari koje nas obično ubijaju, sposobnost našeg tela da vrati ravnotežu u bezbroj strukturnih i metaboličkih sistema nakon nekih poremećaja, ipak posustaje s vremenom. Pa čak i ako prođemo kroz život sa malo stresa, ovaj postupni pad, kako navode, postavlja maksimalni životni vek za ljude negde između 120 i 150 godina. Na kraju, ako nam očigledne opasnosti ne oduzmu život, temeljni gubitak otpornosti će to ipak učiniti, zaključuju naučnici u studiji objavljenoj 25. maja u Nature Communications.
Naučnici postavljaju pitanje „koji je najduži životni vek koji bi mogao da živi ljudski složeni sistem, ukoliko je sve ostalo zaista dobro i ako živi u okruženju bez stresa?“ Timothy Pyrkov, istraživač u singapurskoj kompaniji Gero i njegove kolege, proučavali su ovaj „tempo starenja“ u tri velike zajednice u SAD, Velikoj Britaniji i Rusiji. Da bi procenili odstupanja od stabilnog zdravlja, procenili su promene u broju krvnih zrnaca i dnevni broj preduzetih koraka i analizirali ih prema starosnim grupama. I za broj krvnih zrnaca i za korake, obrazac je bio isti – kako se starost povećavala, neki faktor iznad bolesti doveo je do predvidljivog i postepenog opadanja sposobnosti tela da vrati krvne ćelije ili hod na stabilan nivo. Kada su Pyrkov i njegove kolege iz Moskve i Njujorka, koristili ovaj predvidljivi tempo opadanja, kako bi odredili kada će otpornost u potpunosti nestati, što dovodi do smrti, pronašli su raspon od 120 do 150 godina. Podsećamo da je najstarija osoba živela i umrla u Francuskoj u 122. godini.
Istraživači su takođe otkrili da bi se sa godinama odgovor tela na povrede mogao sve više kretati daleko od stabilne normale, zahtevajući više vremena za oporavak. Ovaj rezultat, kako ističu, ima smisla – zdrava mlada osoba može da proizvede brzi fiziološki odgovor kako bi se prilagodila promenama i povratila ličnu formu. Ali, kod starije osobe, kako kažu, „sve je samo malo sporije a telo može početi da reaguje tako i da pretera“, na primer – kada bolest izazove velike promene krvnog pritiska.
Merenja poput krvnog pritiska i broja krvnih zrnaca imaju poznat zdrav raspon, međutim, brojanje koraka je veoma lično. Koautor studije Peter Fedichev, fizičar i suosnivač kompanije Gero, kaže da, iako bi većina biologa brojanje krvnih zrnaca i broj koraka smatrala „prilično različitim“, činjenica je da oba izvora „oslikavaju potpuno istu budućnost“ sugeriše da je ova komponenta tempa starenja zaista realna. .
– Primetili smo prilično strmi zavoj u starosnoj dobi od 35. do 40. godine, što je bilo prilično iznenađujuće. Ovo je, na primer, period kada se sportska karijera sportiste završava i pokazatelj da se nešto u fiziologiji zaista može promeniti u ovom dobu – objašnjava Pyrkov.
Želja za otkrivanjem tajni besmrtnosti verovatno postoji otkad postoji svest ljudi o smrti. Ali, dug životni vek nije isto što i dugi zdravstveni život, kaže S. Jay Olshansky, profesor epidemiologije i biostatistike na University of Illinois u Čikagu, koji nije bio uključen u studiju. Fokus ne bi trebao biti na tome da se živi duže, već na tome da se živi zdravije, smatra Jay Olshansky.
– Smrt nije jedino što je važno. Druge stvari, poput kvaliteta života, počinju da postaju sve važnije kako ljudi počinju da stare stare. Pitanje je možemo li produžiti život, a da takođe ne produžimo proporciju vremena kroz koju ljudi prolaze u vrlo krhkom stanju? – pita se Heather Whitson, direktor Centra za proučavanje starenja i humanog razvoja na Duke University.
Ideja o usporavanju procesa starenja skrenula je pažnju ne samo na istraživače iz Silicijumske doline, već i na kadar istraživača koji takve intervencije smatraju sredstvom za „komprimovanje morbiditeta“ – za smanjenje bolesti i nemoć na kraju života kako bi se produžio period život koji će čovek proživeti u zdravlju. Pitanje da li će ovo imati bilo kakvog uticaja na osnovne gornje granice utvrđene u ovoj studiji ostaje i dalje visoko špekulativno. Ali, pokreću se neke studije – na primer, ispitivanje leka za dijabetes metformin, sa ciljem ublažavanja glavnih pokazatelja starenja. U tom istom smislu, Fedichev i njegov tim nisu obeshrabreni svojim procenama maksimalnog ljudskog veka. Njegov stav je da njihova istraživanja označavaju početak dugog putovanja. Kako kaže, sledeći koraci, sada kada je tim izmerio ovaj nezavisni tempo starenja, biće pronalaženje načina za „presretanje gubitka vitalnosti“.