Dr Srđan Đurđević: Sve dok miomi ne daju izražene simptome i dok ne pokazuju ekspanzivan rast, oni ne moraju hirurški da se leče Foto: Shutterstock/ Lj.Petrović
– Miomi predstavljaju dobroćudne izraštaje glatkih mišića materice. U zavisnosti od toga da li u sastavu tumora preovlađuju glatke mišićne ćelije ili vezivno tkivo, zovu ih još i lejomiomi ili fibromiomi (fibroidi). Pojava mioma pre puberteta i posle klimakterijuma (menopauze) je izuzetno retka – kaže sagovornik eKlinika portala profesor dr Srđan Đurđević, ginekolog hirurg.
Najčešće se javljaju u generativnom periodu žene, pri čemu njihova učestalost posle 35. godine života iznosi od 15 do 30 odsto. U svakodnevnoj lekarskoj praksi kaže se da će svaka peta žena tokom života imati miom na materici.
– Miomi materice češće se javljaju kod žena unutar jedne iste porodice, što potvrđuje ulogu naslednog genskog faktora. Klinička ispitivanja ukazuju da se miomi javljaju u generativnom ili reproduktivnom periodu života žene kada je lučenje hormona najintenzivnije. Stimulacija
ženskim polnim hormonom (estrogenom) sistemski ili lokalno utiče na porast mioma – objašnjava dr Đurđević.
Većina mioma ne daje nikakve simptome i otkriva se slučajno tokom rutinskog ginekološkog pregleda. Svega oko 20 do 50 odsto mioma daje određene simptome ili znake bolesti koji mogu da predstavljaju i prve smetnje kod pacijentkinja.
Neuredno krvarenje iz materice najčešći je simptom koji pacijentkinju dovodi kod ginekologa. Svojim rastom i pritiskom na okolne organe i nervne završetke u dnu male karlice miomi mogu da izazovu osećaj bola, pritiska ili težine u dnu trbuha. Smatra se da ovi simptomi postoje kod trećine svih pacijenata.
Simptomi urinarnog trakta uključuju učestalo mokrenje ili pak nemogućnost izmokravanja, što je posledica pritiska mioma. Može da se javi i otežana defekacija kao posledica kompresije velikih i fiksiranih mioma u karlici koji prave pritisak na završni deo debelog creva ili rektum.
Sterilitet nastaje kao rezultat poremećenih kontrakcija materice u toku i posle seksualnog odnosa. Kod mioma materice poremećen je transport spermatozoida, povećana dužina puta koji oni prelaze, a moguće je postojanje neprohodnosti grlića materice i nemogućnost usađivanja oplođene jajne ćelije.
– Komplikacije u trudnoći kod žena sa miomima materice su znatno češće i podrazumevaju: veću učestalost spontanih abortusa i prevremenih porođaja, smetnje u funkciji posteljice, neregularne prezentacije ili pozicije ploda, kao i krvarenja posle porođaja. Maligna alteracija mioma javlja se u ispod 0,3-0,5 % svih slučajeva – pojašnjava prof. dr Đurđević.
Precizna dijagnoza mioma postavlja se na osnovu ultrazvučnog pregleda primenom vaginalnih ili abdominalnih sondi putem kojih se identifikuje oblik, veličina i lokalizacija mioma.
– U slučaju neurednog, obilnog ili produženog krvavljenja, kao i kada postoji sumnja na postojanje zloćudnog procesa na sluznici materice, obavlja se frakcioniranaeksplorativna kiretaža (abrazija) materične duplje, a materijal se šalje na histološki pregled – kaže dr Srđan Đurđević.
Dopunska dijagnostika u određenim slučajevima uključuje dijagnostičku primenu laparoskopije, histeroskopije ili tzv. ”imidžing” pregleda organa male karlice primenom skenera ili magnetne rezonance.
– Sve dok miomi ne daju izražene simptome i dok ne pokazuju ekspanzivan rast, oni ne moraju hirurški da se leče. U slučajevima kada miomi nisu veliki i uzrokuju samo blaže poremećaje i neregularno ciklično krvavljenje, može da se pokuša sa regulacijom ritma krvarenja uz primenu lekova koji u sebi sadrže progesteron 6 – 12 meseci – navodi dr Đurđević i dodaje:
– Da bi se zaustavilo menstrualno krvavljenje od lekova se primenjuje, sa manjim ili većim uspehom, danazol iz grupe antigonadotropina. U novije vreme primena GnRHagonista daje povoljne rezultate. Primenjuju se samostalno ili u preoperativnoj pripremi za hirurško lečenje mioma (miomektomija). Najbolji rezultati postižu se kod žena u periodu perimenopauze. Glavni efekti ovih lekova su smanjenje debljine endometrijuma i redukcija krvarenja, kao i smanjenje veličine mioma u toku terapije, objašnjava doktor.
Prema rečima dr Đurđevića, hirurško lečenje sprovodi se tek ukoliko miomi počnu naglo da rastu, prave pritisak na okolne organe ili uzrokuju obilno i neuredno krvarenje iz materice koje pacijentkinju uvodi u anemiju i ne može da se reguliše medikamentoznim putem.
– Na raspolaganju stoje dva hirurška pristupa: miomektomija sa očuvanjem materice u celini ili histerektomija – odstranjenje čitave materice. U razmatranju izbora i vrste hirurškog postupka značajno utiču godine pacijentkinje i želja za rađanjem – kaže prof. dr Srđan
Đurđević.