Kada bol u stomaku, glavobolje i mučnina ukazuju na anksioznost kod dece

Novi strahovi i brige obično kratko traju i deo su procesa sazrevanja, jer dete na taj način uči da rešava probleme i suočava se sa izazovima

Anksioznost kod dece se smatra poremećajem ako pojačane brige ili strahovi ometaju život deteta duže od šest meseci. Nije uvek lako prepoznati da dete pati od anksioznosti, jer ono prirodno može da deluje razdražljivo, da se žali na mučninu, glavobolju, pa i određene bolove.

Šta je anksioznost kod dece: Zamke i izazovi dijagnostikovanja

Preporučujemo

Strah i anksioznost normalan su deo detinjstva. Strah je prirodna reakcija na neposrednu opasnost, dok je anksioznost reakcija na moguću pretnju. Novi strahovi i brige obično kratko traju i deo su procesa sazrevanja, jer dete na taj način uči da rešava probleme. Roditelji i staratelji imaju važnu ulogu da pomognu deci da razumeju i prevaziđu ove osećaje.

Statistika kaže da jedno od petoro dece tokom odrastanja razvije anksiozni poremećaj. Razlika u odnosu na uobičajene brige je u tome što su kod poremećaja reakcije jače, traju duže od očekivanog i dovode do izbegavanja situacija. Dete može burno da reaguje (plač, ispadi besa), da beža, skriva se ili da stalno bude na oprezu.

Često se javljaju i telesni simptomi: bol u stomaku, glavobolje, mučnina, povraćanje, otežano disanje ili problemi sa snom.

Vrste anksioznosti kod dece

Poremećaj separacione anksioznosti je normalna faza u razvoju, koja počinje između 8. i 12. meseca života i obično se povlači do polaska u vrtić. Kod poremećaja, strah od odvajanja je preteran i traje duže: dete ima problem da ide u školu, da prespava bez roditelja ili pokazuje jak strah da će se roditeljima nešto dogoditi.

Specifične fobije su jaki, nesrazmerni strahovi od određenih situacija ili stvari (npr. oluje, životinje, klovnovi).

Socijalna anksioznost je intenzivan strah od osude ili odbacivanja u društvu. Dete izbegava javne nastupe, razgovor s nepoznatima ili u potpunosti izbegava socijalno okruženje.

Generalizovani anksiozni poremećaj čine preterane brige o svakodnevnim stvarima, često i o budućnosti. Brige mogu biti brojne i promenljive, ali stalno prisutne.

Panični poremećaj je kada dete povremeno doživljava iznenadne napade jakog straha praćene fizičkim simptomima - ubrzanim radom srca, vrtoglavicom, osećajem gušenja. Napadi obično traju od nekoliko minuta do par sati.

Koliko je česta anksioznost kod dece?

Procene kažu da anksiozni poremećaji pogađaju 15–20 odsto dece i adolescenata. Gotovo svako treće dete između 13 i 18 godina doživi neki oblik anksioznosti, a češće se javlja kod devojčica.

Simptomi i uzroci anksioznosti kod dece

Znakovi anksioznosti su prisutni kada dete:

• preterano brine ili plače u odnosu na vršnjake
• često se žali da se ne oseća dobro (bol u stomaku, glavobolje, bol u mišićima)
• teško zaspi, budi se iz noćnih mora ili odbija da spava samo
• deluje napeto i nemirno
• lako plane ili se razbesni
• ima problema sa koncentracijom
• menja apetit (premalo ili previše jede)
• trese se (tremor)
• odbija da ide u školu
• često ide u toalet.

Mogući uzroci su višestruki. Tu su biološka ili porodična predispozicija, ali i teški životni događaji (smrt bliske osobe, česta selidba ili promena škole, siromaštvo, porodične svađe, razvod, nasilje, zanemarivanje ili vršnjačko maltretiranje).

Ne postoji jedan razlog, jer splet faktora kakvi su genetika, biologija i porodična istorija igraju ulogu, a strah kao prirodan deo odrastanja kod neke dece može da preraste u poremećaj.

Što se tiče komplikacija, anksiozna deca imaju veći rizik od depresije, zavisnosti od supstanci, problema u školi i pokušaja samoubistva.

Postavljanje dijagnoze i lečenje

Ako simptomi nisu povezani sa drugim medicinskim stanjima, a traju najmanje šest meseci i ometaju svakodnevni život, postavlja se dijagnoza anksioznog poremećaja.

Postoji više opcija lečenja, a neke od najdelotvornijih su:

• Kognitivno-bihejvioralna terapija (uči dete strategijama suočavanja - smirivanju telesnih reakcija, promeni načina razmišljanja i postepenom suočavanju sa strahovima; može biti individualna, grupna, a često i roditelji uče ove tehnike kako bi pomogli detetu)
• Lekovi (najčešće se koriste određeni antidepresivi).

Uz adekvatan tretman deca najčešće uspevaju da kontrolišu simptome, da se uključe u društvene aktivnosti, završe školu i vode ispunjen život. Povremeno simptomi mogu da se vrate, pa je tada potrebna dodatna terapija ili prilagođavanje lekova.

Život sa anksioznošću deteta

Roditelji mogu da pomognu detetu tako što će mu obezbediti redovnu fizičku aktivnost, sigurno i podržavajuće okruženje, dovoljno sna i uravnoteženu, raznovrsnu ishranu. Tehnike disanja, meditacija i postepeno suočavanje sa strahovima pomažu u jačanju samopouzdanja.

Kada potražiti pomoć?

Ako simptomi ne prolaze ili dete prestaje da obavlja stvari koje je ranije odrađivalo (npr. da koristi toalet, da izlazi iz kuće), obavezno potražite stručnu pomoć.