Zašto vam bude neprijatno kada se neko drugi obruka? Psiholozi kažu da niste jedini

Neko se na sastanku previše hvali, samouvereno ispriča šalu kojoj se niko ne nasmeje ili pred svima kaže nešto očigledno neprimereno. Osoba koja je to uradila deluje sasvim spokojno, a nama postaje toliko neprijatno da skrećemo pogled, pokrivamo lice ili poželimo da izađemo iz prostorije. Kako možemo da se stidimo zbog nečega što nismo uradili i zašto osećamo neprijatnost koju osoba u centru pažnje možda uopšte ne oseća?

Psiholozi ovu reakciju nazivaju posrednom neprijatnošću ili tuđim stidom. Ona pokazuje koliko pažljivo pratimo ponašanje drugih ljudi i koliko smo osetljivi na nepisana pravila koja određuju šta se u određenoj situaciji smatra primerenim.

Možemo se postideti umesto osobe koja ne shvata da se obrukala

Lični stid obično se javlja kada postanemo svesni da smo pogrešili, privukli neželjenu pažnju ili prekršili neko društveno pravilo. Kod tuđeg stida situacija je drugačija: posmatrač prepoznaje neprijatnost, iako osoba koju gleda možda uopšte nije svesna šta se dogodilo.

To je potvrdilo istraživanje objavljeno u časopisu PLOS One. Učesnicima su prikazivane različite situacije u kojima je neko napravio gaf, doživeo nezgodu ili prekršio pravilo pristojnog ponašanja. Posmatrači su osećali neprijatnost bez obzira na to da li je osoba postupila namerno ili slučajno, kao i da li je shvatala da se nalazi u neprijatnoj situaciji.

To znači da ne moramo samo da „preuzmemo“ emociju druge osobe. Ponekad sami procenjujemo kako njeno ponašanje izgleda očima prisutnih i osećamo stid koji ona ne pokazuje.

Kakve veze tuđi stid ima sa empatijom

Kada gledamo nečiji gaf, ne registrujemo samo ono što je osoba uradila. Istovremeno možemo da zamišljamo kako je drugi vide, kakve bi posledice njeno ponašanje moglo imati i kako bi se osećala kada bi shvatila šta se dogodilo.

U pomenutom istraživanju učesnici su praćeni i funkcionalnom magnetnom rezonancom. Tokom doživljavanja tuđe neprijatnosti bila su aktivna područja mozga koja učestvuju u obradi neprijatnih iskustava i posrednom doživljavanju tuđe patnje, uključujući prednju insulu i prednji cingularni korteks. Aktivnost u tim područjima bila je povezana sa individualnim razlikama u empatiji.

Ipak, izražen tuđi stid nije test empatije niti dokaz da je neko bolji čovek. Ljudi se razlikuju po tome koliko pažnje obraćaju na društvena pravila, koliko se poistovećuju sa osobom koju gledaju i koliko snažno reaguju na neprijatne situacije. Slabija reakcija zato ne znači automatski da nekome nedostaje empatija.

Zašto nas više zaboli kada se obruka neko naš

Tuđi gaf može biti neprijatan i kada gledamo potpunog stranca, ali bliskost menja način na koji ga doživljavamo. Kada se neprimereno ponaša prijatelj, partner, dete ili kolega sa kojim smo povezani, možemo imati osećaj kao da se deo procene okoline odnosi i na nas.

Istraživači su pomoću funkcionalne magnetne rezonance pratili reakcije ljudi dok su posmatrali društveno neprijatne situacije u kojima se nalazio njihov prijatelj ili nepoznata osoba. Rezultati su pokazali da je društvena bliskost uticala na intenzitet tuđe neprijatnosti i moždane procese povezane sa tim iskustvom.

Zato roditelju može biti nepodnošljivo kada njegovo dete napravi scenu, dok mu isto ponašanje nepoznatog deteta samo privuče pažnju. Nije nužno reč o tome da smo stroži prema bliskim ljudima, već da njihovo ponašanje doživljavamo kao relevantnije za nas.

Zašto se neko smeje, a neko ne može ni da gleda

Neprijatnost i zabava ne isključuju uvek jedna drugu. Na tome počiva veliki deo humora u kojem se lik hvali bez pokrića, pogrešno procenjuje situaciju ili ne primećuje reakcije ljudi oko sebe. Gledalac istovremeno razume društveni promašaj i zna da se nalazi na bezbednoj udaljenosti od njega.

Nekome upravo taj raskorak može biti smešan, dok će druga osoba prekinuti snimak ili promeniti kanal. Istraživanja o tuđem stidu ukazuju da individualne razlike u empatiji i sklonosti ka ličnoj neprijatnosti mogu biti povezane sa snagom reakcije. Važni su i sam sadržaj, odnos prema osobi koju gledamo i procena da li je situacija bezazlena ili ponižavajuća.

Zato nije opravdano zaključiti da je osoba koja se smeje bezosećajna, niti da je ona koja ne može da gleda „preosetljiva“. Isti prizor može istovremeno sadržati elemente humora, kršenja društvenih pravila i brige za tuđi položaj.

Tuđi stid nije razlog da se stidimo svoje reakcije

Kada zbog nečijeg blama pokrijemo oči ili poželimo da nestanemo iz prostorije, naš mozak ne meša bukvalno tuđe ponašanje sa sopstvenim. On procenjuje društvenu situaciju, moguće reakcije okoline i ono što bi osoba mogla da oseća kada bi postala svesna svog postupka.

Tuđi stid pokazuje da ljudi ne posmatraju jedni druge ravnodušno. Neprestano čitamo izraze lica, ton glasa i nepisana pravila ponašanja. Zbog toga ponekad osetimo neprijatnost i pre osobe koja ju je izazvala ili čak potpuno umesto nje.

(eKlinika.rs)