Velika psihička trauma je u osnovi ovih napada Foto: Shutterstock
Disocijativni napad je sličan epileptičnim napadima, izazivaju epizode nevoljnih pokreta i ponašanja. Međutim, dok su epileptični napadi rezultat abnormalnih električnih signala u mozgu, disocijativni napadi su provocirani psihološkim razlozima. Stanje je najčešće posledica velikih psihičkih i fizičkih trauma i više pogađa žene. Kada lekari postave tačnu dijagnozu, može se početi sa psihoterapijom kako bi rešili osnovni uzroci napada.
Tokom napada osoba nije u potpunosti svesna ili nije u stanju da kontroliše sebe. Napadi mogu izgledati vrlo slično epileptičnim, s tom razlikom da ovi napadi nisu isprovocirani iznenadnim, prekomernim i nenormalnim aktivnostima nervnih ćelija, koje su prisutne kod pacijenta sa epilepsijom. Budući da su uzroci napada psihološke prirode oni ne mogu oštetiti mozak. Osobi je potreban hitan tretman zbog disocijativnog napada samo ako se povredi. Stručnjaci naglašavaju da je bitno utvrditi pre svega psihijatrijske poremećaje koji su u osnovi psihogenog neepileptičnog napada.
Simptomi ovih napada mogu biti različiti, ali često uključuju – promene nivoa svesti, drhtave ili mlitave pokrete, tresenje glavom, kratke epizode nereagovanja… Osoba može da viče, plače, često su oči ili usta čvrsto zaklopljeni.
Stručnjaci navode da je moguće da osoba ima obe vrste napada. Međutim, postoje neke ključne razlike između epileptičkih i neepileptičkih napada. Na primer, oči su zatvorene tokom disocijativnih napada, dok su kod epileptičnih napada uglavnom otvorene. Tokom neepileptičnih napada osoba može da govori ili viče, a kod epileptičnih napada tako nešto uglavnom nije moguće.
Psihogeni neepileptični napadi mogu biti nevoljan odgovor na ozbiljan emocionalni stres. Simptomi su tesno povezani sa stanjima, kao što su anksioznost, depresija, ili neka prošla trauma. Psihološka trauma je ozbiljni stresni događaj koji se odražava na um čoveka. To mogu biti saobraćajne nesreće, ratna stradanja ili stalne ozbiljne svađe i psihičko i fizičko zlostavljanje u porodici ili nekoj grupi.
Istorija fizičkog ili seksualnog zlostavljanja jedan je od faktora rizika za nastanak ovih napada, pa su žrtve uglavnom žene, koje imaju, kako se smatra veću verovatnoću da dožive zlostavljanja posebno tokom detinjstva i u intimnim odnosima.
Sa disocijativnim napadima se povezuju posttraumatski stresni poremećaji, disocijativni poremećaji ličnosti. Ponekada su usled psihičkih poremećaja moguća somatska stanja koja izazivaju bol. Psihičko zdravlje je složeno i ne mogu se nekada lako otkriti svi uzroci ovog stanja, navode stručnjaci.
Lekari mogu dijagnostikovati ovu vrstu napada jer se razlikuju od epileptičnih napada. Isključiće postojanje epilepsije merenjem električne aktivnosti u mozgu. Lekari to mogu učiniti putem EEG kontrole. Tokom ovog testa, EEG monitor testira električne signale u mozgu, dok kamera snima napad. Rezultati omogućavaju neurologu da postavi dijagnozu. Kako bi se uradio video EEG test, pacijent će možda morati da boravi u jedinici za praćenje u zdravstvenoj ustanovi.
Psihoterapija je jedini oblik lečenja ovih napada. Razgovorom sa psihologom ili terapeutom, ljudi mogu razumeti osnovne uzroke napada. Postoji mnogo vrsta terapije. Najviše proučavan tip u lečenju je kognitivno-bihevioralna terapija, koja deluje posmatrajući odnose između verovanja i misli, emocija i ponašanja. Ljudi sa traumatskim iskustvima mogu imati koristi od terapija, koje će uključiti niz tehnika s ciljem da podstaknu mozak da racionalnije obrađuje uznemirujuća sećanja i pokuša da smanji njihov uticaj na duševno zdravlje. Lekovi mogu smanjiti simptome, ali neće smanjiti učestalost napada.
Ovi napadi mogu biti ometajuću i zastrašujući. U slučaju da se primete nadolazeći napadi savet je da se osobi pronađe grubi ili predmet grublje teksture koji bi trebalo da pokuša da trlja između prstiju, fokusirajući se na to kako se oseća. Savet je i da se čvrsto stoji na tvrdoj podlozi kako bi osetila čvrstoću podloge. Ove strategije mogu sprečiti napade ili ih odložiti dovoljno dugo dok osoba ne stigne na neko sigurno mesto.
Disanje iz stomaka je takođe tehnika koja može pomoći da se osoba smiri ili spreči napad. Sedite i jednu ruku stavite na stomak, ispod pupka. Polako udahnite kroz nos i osetite kako se stomak širi. Pauzirajte tri sekunde, a zatim polako izdahnite kroz nos. Ponovite 20 udisaja ili dok ne prođu znaci upozorenja na napad.
Psihogeni napadi sami po sebi nisu štetni, ali je moguće je da se čovek slučajno povredi. Prva pomoć pri napadu uključuje postupke koji sprečavaju da se to dogodi. Korisno je upoznati prijatelje, porodicu ili saradnike s napadima i sugerisati šta da rade ako dođe do napada.
Nekom možete pomoći tako što ćete ukloniti potencijalno opasne objekte iz okoline, smestiti osobu na sigurno mesto, staviti nešto mekano ispod glave, nemojte paničiti, nastojte da ohrabrite i umirite osobu koja ima napad. Ne pokušavajte da zabranite osobi da pravi neke pokrete ili buku, jer se ona tako može povrediti. Neepileptički napadi retko zahtevaju medicinski tretman ili poziv hitnoj službi. Ipak se neko povredi, važno je pozvati hitnu pomoć i reći da napad nije bio epileptičan.
Neki događaji ili emocionalna stanja mogu pokrenuti napad. Savet je da se možda vodi dnevnik kada se to dogodi, kako bi se ustanovili svi faktori koji mogli doprineti stanju. Važno je, ipak, ne pokušavati izbegavati potencijalne okidače po svaku cenu. Kratkoročno ova tehnika može smanjiti stres ili neugodnost, ali dugoročno može učiniti da se neko oseća manje sposobnim ili više opterećenim svojim stanjem. Savet je da osoba koja ima napade pokuša da zadrži normalnu rutinu i nezavisnost kad god je to moguće, ali i da zatraži pomoć ako simptomi izazivaju fizičke ili emocionalne poteškoće.