Doc.dr Bojana Drljan: Jedna od zabluda vezanih za disleksiju je da su osobe sa tim poremećajem umetnički nadarene i da će se u daljem školovanju usmeriti i ostvariti u tom polju Foto: Shutterstock/Bojana Drljan/privatna arhiva
Prema najnovijoj klasifikaciji Svetske zdravstvene organizacije, disleksija je neurorazvojni poremećaj koji karakterišu značajne i uporne teškoće u ovladavanju akademskim veštinama vezanim za čitanje, kao što su tačnost čitanja i prepoznavanje reči, fluentnost čitanja i razumevanje pročitanog, a koji nije uzrokovan perifernim senzornim oštećenjima (gluvoća), stečenim neurološkim povredama, sredinskom deprivacijom (neadekvatnom obukom čitanja) ili drugim težim razvojnim poremećajima (intelektualna ometenost i poremećaji iz spektra autizma…).
Ovu detaljnu definiciju prenosi u razgovoru za eKlinika portal doc. dr Bojana Drljan, koja o veoma važnom segmentu prepoznavanja simptoma, kaže:
– S obzirom na to da je disleksija jezički poremećaj, prvi simptomi ili faktori rizika mogu se primetiti već na predškolskom uzrastu. Oni nekad uključuju suptilne teškoće na planu jezičkog razvoja, kao što su slabije razvijen rečnik, oskudna rečenica, teškoće u upotrebi gramatičkih morfema (npr. nastavci za rod, broj i lice, teškoće u gradnji složenih reči) i slično. Međutim, ono što je dokazano pouzdan prediktor teškoća u ovladavanju čitanju je slabije razvijena fonološka svesnost. Fonološka svesnost je jezička sposobnost da deca razviju svest o manjim delovima reči, kao što su slogovi i glasovi, i da manipulišu njima. Razvijenost fonološke svesnosti je neophodna da bi dete shvatilo odnos slovo – glas.
– Teškoće u ovom domenu se manifestuju na takav način da dete ne može da razdvoji reč na slogove ili glasove ili da ih spoji kad im vi kažete razdvojeno. Zatim, da ne može da identifikuje koji je prvi ili poslednji glas u reči, da ne može da razdvoji rečenicu na njene delove ili da napravi novu reč ako mu zamenite neki slog ili glas (na primer, koju reč dobijemo ako iz reči Beograd izbrišemo „beo“ ili koju reč dobijemo ako iz reči „buka“ glas „b“ zamenimo za „k“). Ako se ovakve teškoće primete kod dece predškolskog uzrasta, najbolje je javiti se logopedima koji su jedini obučeni da prepoznaju rane i suptilne teškoće na planu jezičkog razvoja, a koje mogu negativno uticati na početno ovladavanje veštinom čitanja – sugeriše sagovornica našeg portala, nastavnik na predmetima Jezički poremećaji kod dece, Smetnje u učenju, Disleksija i disgrafija i Razvojni jezički poremećaji na Odeljenju za logopediju Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju Univerziteta u Beogradu.
Postoje li razlike kod dece i odraslih?
– Ako govorimo o disleksiji kao razvojnom poremećaju, razlike postoje u simptomima, ali i u pristupu tretmanu. Manja deca ispoljavaju teškoće u vidu otežanog prepoznavanja slova, sporog i teškog „sricanja“ pri čitanju reči, zamenom slova i kratkih reči, brzom umaranju tokom čitanja i generalno sporim i otežanim čitanjem i rečenica i kratkih pasusa. Kod starijih adolescenata i odraslih koji su pogrešno automatizovali čitanje reči, samo čitanje može biti čak i adekvatne brzine, ali sa čestim greškama u vidu zamena delova reči i čitavih reči, koje značajno utiče na razumevanje pročitanog, nedostatak adekvatne melodije rečenice (neodvajanje krajeva rečenica ili delova rečenica). Čitanje zvuči monotono i često nerazumljivo usled čestih zamena – precizira doc.dr Drljan.
Kod ove grupe, dodaje doc.dr Bojana Drljan, koja je autor više od 70 naučnih radova i naučne monografije iz oblasti govorno-jezičkog razvoja i razvojnih poremećaja kod dece predškolskog i školskog uzrasta, često se viđa i anksioznost pri čitanju, kao i otpornost prema zadacima koji uključuju čitanje. Međutim, prema njenim rečima, kod odraslih se može javiti i drugi poremećaj čitanja koji može nastati usled povreda glave (traumatskih i vaskularnih) koji se zove aleksija i podrazumeva drugačiju i raznovrsniju kliničku sliku od one koja se viđa kod razvojne disleksije.
Sagovornica eKlinika portala odgovara da stručnjaci na disleksiju ne gledaju kao na bolest za koju je potrebno lečenje i pojašnjava zašto:
– Ona je razvojni poremećaj i, kao i kod drugih neurorazvojnih poremećaja, terapeutski pristup uključuje stimulisanje razvoja onih sposobnosti koje su neophodne da bi se ovladalo čitanjem što je bolje moguće. Ne postoji lek niti neko instant rešenje, jer razvoj jezičkih i kognitivnih sposobnosti ne funkcioniše tako. Tretman je često dugotrajan proces specifično planiranog vežbanja stimulacijom razvoja onih jezičkih i kognitivnih veština koje su slabije ili nedovoljno razvijene. Naravno, proces je efikasniji što se ranije krene jer je tretman značajno uspešniji kada se primenjuje u periodu intenzivnog razvoja neke sposobnosti nego kad propustimo taj period. Međutim, nikad nije kasno da se pomogne, čak i kad vidimo da čitanje verovatno nikad neće biti na nekom optimalnom nivou, mi pomažemo u primeni strategija koje mogu pomoći u razumevanju pročitanog, jer svi znamo koliki je uticaj razumevanja pročitanog na ovladavanje drugim akademskim veštinama i kompleksnim gradivom u višim razredima.
Poznato je da posledice netretirane ili neadakvatno tretirane disleksije zaista mogu biti sveprožimajuće. Sa tim je saglasna i naša sagovornica, koja konstatuje da dete koje ne ovlada veštinom čitanja može imati problema sa ovladavanjem drugim akademskim veštinama, poput pisanja i matematičkih veština. Kasnije, kako kaže, može biti problema sa gradivom, koje se uglavnom uči preko pisanih modaliteta jezika.
– Jezički razvoj je intenzivan i na školskom uzrastu, kada deca usložnjavaju svoju rečenicu, šire rečnik i dopunjuju ga apstraktnim i akademskim rečima, ovladavaju figurativnim oblicima jezika (humor, ironija, sakrazam, idiomi i sl.), a sve se to dominantno stiče putem čitanja. Druga dimenzija na koju netretirane teškoće u čitanju mogu uticati je psihološka. Ulaskom u pubertet i suočavanjem sa teškoćama u ovladavanju školskog gradiva, deca često razviju i anksioznost, otpor prema učenju, nekad čak i depresiju, što utiče značajno na profesionalne ishode u odraslom dobu – kaže doc. dr Bojana Drljan.
Sagovornica eKlinika portala na kraju navodi neke od najčešćih zabluda povezanih sa disleksijom:
– Jedna od najčešćih je da je disleksija vizuelni problem, pa sam čak viđala neke vrlo skupe „metode lečenja“ u okviru kojih se roditeljima obećava da će dete posle kratkog tretmana prevazići svoje teškoće. To nije tačno. Istina je da neka deca sa disleksijom mogu imati određene vizuelne teškoće. Ali, one su vrlo uočljive po tipu grešaka koje dete pravi i logopedi tada uključe u tretman profesionalce koji se bave tom oblašću. Međutim, većina dece nema vizuelnih teškoća. Prema svim aktuelnim klasifikacionim sistemima disleksija je jezički poremećaj i podrazumeva slabije razvijene jezičke i srodne kognitivne sposobnosti koje zahtevaju drugačiji, dugotrajan i ozbiljan pristup u tretmanu, a u cilju prevazilaženja teškoća u čitanju.
– Druga, takođe česta zabluda je da su osobe sa disleksijom umetnički nadarene i da će se u daljem školovanju usmeriti i ostvariti u tom polju. Mislim da je ovo poteklo od holivudskih glumaca koji su sami sebi retroaktivno dijagnostikovali disleksiju, a koja naravno nikad nije potvrđena od strane profesionalaca. Sličan trend se pojavio i sa poremećajima iz spektra autizma. Prema brojnim studijama, verovatnoća da će dete disleksijom biti umetnički nadareno u toj meri koja garantuje uspešnost u tom polju je ista kao i kod dece tipičnog razvoja, dok je verovatnoća da će imati sve teškoće koje sam navela ranije prilično velika – objasnila je u razgovoru za eKlinika portal doc. dr Bojana Drljan.