Nove smernice menjaju prevenciju migrene: Za koje lekove ima najviše dokaza i šta to znači za pacijente

Nove smernice za prevenciju migrene donose važne promene posle 14 godina i prvi put zajedno procenjuju starije lekove i savremene terapije usmerene na CGRP inhibitore za migrenu. Analiza 217 randomizovanih kontrolisanih studija pokazala je koji lekovi imaju najčvršće dokaze o efikasnosti, ali stručnjaci upozoravaju da slabiji nivo dokaza ne znači automatski da stariji lek ne deluje.

Najbolji izbor nije i najnoviji lek: Na šta se odnose nove smernice?

Izbor terapije zato ne zavisi samo od toga koji je lek „najnoviji“, već i od tipa migrene, drugih bolesti, neželjenih dejstava i potreba svakog pacijenta.

Preporučujemo

Američka akademija za neurologiju (AAN) i Američko društvo za glavobolju (AHS) objavili su prve nove zajedničke smernice za farmakološku prevenciju migrene posle 14 godina. Prethodne smernice potiču iz 2012. godine, a od tada se terapija migrene znatno promenila, pre svega pojavom lekova koji deluju na peptid povezan sa genom za kalcitonin, poznat kao CGRP. Novi dokument namenjen je neurolozima, specijalistima za glavobolju i drugim lekarima koji leče osobe sa migrenom.

Smernice se zasnivaju na sistematskom pregledu 217 randomizovanih kontrolisanih studija i procenjuju lekove prema pouzdanosti dokaza o njihovoj efikasnosti. Autori su razmatrali i klasične lekove, kao što su topiramat i valproat, ali i novije CGRP terapije, koje su poslednjih godina promenile pristup prevenciji migrene. Dva prateća naučna rada objavljena su 31. avgusta 2026. godine u časopisu Neurology.

Za koje lekove nauka ima najjače dokaze u prevenciji migrene

Kod epizodične migrene najviši nivo pouzdanosti dokaza za smanjenje učestalosti glavobolje utvrđen je za galcanezumab i erenumab. U grupu sa umereno pouzdanim dokazima svrstani su atogepant, eptinezumab, fremanezumab, propranolol, topiramat i valproat. Ovakva podela ne pokazuje samo koji lek može da bude efikasan, već pre svega koliko su pouzdani naučni podaci na kojima se ta procena zasniva.

Za devet oralnih lekova, među kojima su amitriptilin, bisoprolol, flunarizin, fluoksetin, levetiracetam, metoprolol, nifedipin, pizotifen i telmisartan, dokazi o smanjenju učestalosti epizodične migrene ocenjeni su kao manje pouzdani. Za još 20 lekova, uključujući gabapentin, lamotrigin, klonazepam i verapamil, pouzdanost dokaza ocenjena je kao veoma niska. Stručnjaci, međutim, naglašavaju da takva ocena nije isto što i dokaz da terapija ne deluje.

Hronična migrena i terapije koje najbrže deluju

Kada je reč o hroničnoj migreni, dokazi visoke pouzdanosti podržavaju smanjenje učestalosti glavobolje uz fremanezumab, galcanezumab i onabotulinumtoxin A, odnosno botulinum toksin tipa A. Umereno pouzdani dokazi utvrđeni su za atogepant, eptinezumab, erenumab, topiramat i valproat. Poboljšanje kvaliteta života pacijenata sa epizodičnom ili hroničnom migrenom zabeleženo je uz više savremenih terapija, ali i uz topiramat i botulinum toksin A.

Važna poruka smernica jeste da stariji lekovi nisu proglašeni neefikasnim samo zato što za njih postoje slabiji dokazi. Profesor Tamara Pringsheim sa Univerziteta u Kalgariju, jedna od vodećih autorki smernica, ističe da trenutno nema dovoljno snažnih dokaza koji bi pokazali da su novi lekovi nužno bolji od starijih. Problem je delom u tome što su savremene terapije ispitivane u rigoroznim kliničkim studijama kakve za mnoge starije lekove nikada nisu sprovedene.

Ne postoji jedan „najbolji“ lek za sve osobe sa migrenom

Autori novih smernica posebno naglašavaju da ne postoji terapija koja odgovara svakom pacijentu. Pri izboru leka lekar treba da uzme u obzir njegovu dokazanu efikasnost, ali i moguće neželjene efekte, druge bolesti pacijenta, lekove koje već koristi, kontraindikacije i moguće interakcije. Važni su i način primene terapije, učestalost uzimanja, dostupnost leka i želje samog pacijenta.

Smernice zato stavljaju zajedničko donošenje odluke lekara i pacijenta u središte terapijskog procesa. Osobi sa migrenom trebalo bi objasniti koje preventivne terapije postoje, šta se od njih realno može očekivati i kakve neželjene efekte mogu da izazovu. Izbor između tablete, injekcione terapije i drugih mogućnosti ne bi trebalo da zavisi samo od jačine naučnih dokaza već i od toga šta je za konkretnog pacijenta prihvatljivo i bezbedno.

Koliko dugo treba čekati da bi se videlo da li terapija deluje

Jedna od praktično važnih preporuka odnosi se na vreme potrebno za procenu uspeha terapije. Pre nego što zaključe da propisani preventivni lek ne deluje, lekari bi trebalo da sačekaju najmanje osam do 12 nedelja tokom kojih pacijent prima preporučenu dozu koju može da podnese. Kod botulinum toksina A preporučuje se duži period procene, do 24 nedelje.

Ako se posle tog vremena ne vidi odgovarajući efekat, lekar i pacijent mogu da razgovaraju o produženju perioda praćenja ili promeni terapije. Ako su neželjena dejstva neprihvatljiva, smernice preporučuju smanjenje doze ili izbor druge terapijske mogućnosti. Upravljanje životnim navikama i poznatim okidačima migrene ostaje važan deo lečenja i kada pacijent koristi preventivne lekove.

Zašto nove smernice mogu da promene lečenje migrene

Jedna od najvećih promena jeste jačanje položaja terapija koje su razvijene posebno za migrenu, naročito lekova usmerenih na CGRP receptore. Novi zajednički dokument AAN i AHS dodatno naglašava važnost terapija koje imaju kvalitetne dokaze iz randomizovanih kontrolisanih ispitivanja.

To ipak ne znači da bi propranolol, topiramat, valproat i drugi stariji lekovi trebalo da nestanu iz kliničke prakse. Neki od njih imaju umereno pouzdane dokaze, slične nivou dokaza koji je utvrđen za pojedine novije CGRP terapije, a mogu da budu pristupačniji pacijentima. Ključna promena zato nije jednostavna podela na „stare“ i „nove“ lekove, već insistiranje na dokazima i individualnom izboru terapije.

Poruka novih smernica mogla bi da se sažme u jednom principu: najbolja terapija migrene nije ista za svakog pacijenta. Naučni dokazi treba da budu polazna tačka, dok konačna odluka zavisi od zdravstvenog stanja, rizika, mogućih neželjenih dejstava, dostupnosti leka i potreba osobe koja živi sa migrenom. Upravo zbog toga savremena prevencija migrene sve više postaje zajednička odluka pacijenta i lekara.

(eKlinika.rs)