Zašto se kod jedne osobe zdrava ćelija pretvara u malignu, a kod druge ne

Rak najčešće ne počinje jednim događajem niti postoji isti okidač kod svih ljudi. Zdrava ćelija postaje maligna tek kada se u njoj tokom vremena nagomilaju promene koje joj omogućavaju da nastavi da se deli, izbegne prirodno odumiranje i zaobiđe odbrambene mehanizme organizma. Zašto se to dogodi jednoj osobi, a drugoj ne, zavisi od složenog odnosa nasleđa, životnog okruženja, starenja i slučajnih grešaka koje nastaju prilikom deobe ćelija.

Ćelije našeg organizma neprestano se obnavljaju. Prilikom svake njihove deobe DNK mora precizno da se kopira. Povremeno nastanu greške, ali većinu njih ćelijski mehanizmi poprave. Ako je oštećenje preveliko, ćelija može da zaustavi deobu ili pokrene sopstveno programirano odumiranje.

Problem nastaje kada se promene pojave upravo u genima koji upravljaju rastom, deobom i uklanjanjem oštećenih ćelija. Jedna takva promena najčešće nije dovoljna. Rak se uglavnom razvija tek nakon nagomilavanja više promena koje ćeliji postepeno daju prednost nad zdravim ćelijama.

Kada se „gas“ zaglavi, a „kočnice“ prestanu da rade

Neki geni u normalnim okolnostima podstiču rast i deobu ćelija samo kada je to organizmu potrebno. Kada se promene, mogu postati onkogeni i ćeliji neprekidno slati signal da nastavi da se razmnožava. Slikovito se mogu opisati kao zaglavljena papučica gasa.

Drugu grupu čine tumor-supresorski geni, koji kontrolišu deobu, popravljaju oštećenja ili sprečavaju dalje razmnožavanje abnormalne ćelije. Oni predstavljaju svojevrsne kočnice. Ako izgube funkciju, ćelija može nastaviti da se deli iako je oštećena.

Jedan od najpoznatijih tumor-supresorskih gena je TP53, koji nosi uputstvo za stvaranje proteina p53. Ovaj protein može da zaustavi deobu oštećene ćelije i omogući popravku DNK ili da pokrene njeno odumiranje. Promene gena TP53 česte su u malignim tumorima, ali nisu prisutne u svakom raku niti su neophodan uslov za njegov nastanak.

Ne postoji ni jedinstven redosled kojim se ove promene pojavljuju. Različite vrste raka, pa čak i ćelije unutar istog tumora, mogu imati različite kombinacije genetskih i epigenetskih promena.

Nasleđe može da skrati put do bolesti, ali ne određuje sudbinu

Čovek može od roditelja naslediti promenu u genu koja povećava rizik od pojedinih malignih bolesti. Na primer, određene nasledne promene u genima BRCA1 i BRCA2 povećavaju rizik od raka dojke, jajnika, prostate i još nekih tumora.

To ipak ne znači da se nasleđuje sam rak niti da će osoba sa takvom promenom sigurno oboleti. Ona je rođena sa jednim poremećenim zaštitnim mehanizmom, pa njenim ćelijama može biti potrebno manje dodatnih promena da bi postale maligne.

Prema podacima američkog Nacionalnog instituta za rak, do približno 10 odsto malignih bolesti može biti povezano sa nasleđenim genetskim promenama. Najveći broj tumora, dakle, nije posledica direktno nasleđene mutacije.

Pušenje, sunce i infekcije povećavaju broj oštećenja

Promene u ćelijama mogu se nagomilavati i pod uticajem spoljašnjih faktora. Duvanski dim sadrži kancerogene materije koje oštećuju DNK, dok ultraljubičasto zračenje može izazvati promene u ćelijama kože. Rizik povećavaju i alkohol, određene hemikalije, jonizujuće zračenje i infekcije kao što su HPV i virus hepatitisa B ili C.

Izloženost kancerogenu ne znači da će osoba neizbežno dobiti rak. Ona, međutim, povećava verovatnoću da će u ćelijama nastati i opstati kombinacija promena potrebna za razvoj bolesti.

Zbog toga dve osobe sa sličnim navikama ne moraju imati isti ishod. Neko može godinama da puši i ne dobije rak pluća, dok od iste bolesti može oboleti i nepušač. To ne umanjuje činjenicu da pušenje značajno povećava rizik. Rizik nije isto što i unapred određena sudbina.

Starost je takođe važna. Što duže živimo, ćelije su prošle kroz više deoba i imale više vremena da nagomilaju oštećenja. To je jedan od razloga zbog kojeg se većina malignih bolesti češće javlja u starijem životnom dobu.

Zašto imunski sistem ne zaustavi svaku abnormalnu ćeliju

Imunski sistem može da prepozna i ukloni neke abnormalne ćelije. Međutim, nije tačno da telo svakodnevno „pobeđuje hiljade karcinoma“, kako se ponekad tvrdi. Za takvu brojku ne postoje pouzdani medicinski dokazi.

Ćelije tumora mogu vremenom da postanu manje uočljive imunskom sistemu ili da oslabe njegov odgovor. Neke na svojoj površini proizvode protein PD-L1, koji može da pošalje kočioni signal T-limfocitima. Ipak, PD-L1 je samo jedan od brojnih načina na koje tumor može da izbegne imunski odgovor i nije prisutan u svim malignim bolestima.

Za nastanak tumora važno je i tkivo koje okružuje promenjenu ćeliju. Krvni sudovi, potporne ćelije, zapaljenski procesi i različiti signalni molekuli mogu da podstaknu ili otežaju njen dalji rast. Rak zato nije samo skup nekontrolisano umnoženih ćelija, već bolest u kojoj učestvuje i njihovo neposredno okruženje.

Da li je rak posledica nasleđa, okruženja ili slučajnosti

Najtačniji odgovor je da se ovi uticaji često prepliću. Neko može imati naslednu sklonost, biti izložen poznatom kancerogenu i tokom starenja steći dodatne slučajne promene u ćelijama. Kod druge osobe bolest može nastati bez jasne porodične istorije ili prepoznatljivog spoljašnjeg uzroka.

Slučajne greške pri kopiranju DNK deo su biologije, ali to ne znači da je svaki rak neizbežan i da prevencija nema smisla. Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da se između 30 i 50 odsto slučajeva raka može sprečiti smanjenjem poznatih faktora rizika i primenom postojećih preventivnih mera.

Rak, dakle, najčešće nema jedan trenutak u kojem se „uključi“. To je višestepen proces tokom kojeg ćelija postepeno gubi kontrolu nad sopstvenim rastom. Kod koga će se potrebne promene nagomilati zavisi od njihove kombinacije, mesta na kojem nastanu, vremena, nasleđa, izloženosti i sposobnosti organizma da oštećenu ćeliju popravi ili ukloni.

(eKlinika.rs)