Alopecija areata i samopouzdanje: Lična priča o tome kako gubitak kose ne menja samo odraz u ogledalu

Alopecija areata je autoimuno oboljenje koje dovodi do gubitka kose, a njen tok znatno se razlikuje od osobe do osobe. Kod nekih ljudi pojavljuju se manja područja bez kose na glavi ili licu, dok drugi gube dlake na znatno većim površinama tela. Međutim, život sa alopecijom areatom ne utiče samo na fizički izgled.

Alopecija se ne vidi samo na koži

Bolest nekada ima hroničan tok sa ponovljenim epizodama gubitka kose, a kod pojedinih osoba javlja se samo jednom. Istraživanja pokazuju da osobe sa ovim oboljenjem često imaju negativniju sliku o sebi i suočavaju se sa stigmatizacijom, dok izraženije emocionalne teškoće utiču i na radnu produktivnost.

Alison Man dijagnozu alopecije areate dobila je kada je imala tri godine. Do šeste godine kosa joj je opadala u pečatima, a zatim je bolest napredovala u alopeciju areatu universalis (AAU), oblik kod kojeg dolazi do gotovo potpunog gubitka kose i dlaka na licu i telu.

Lično iskustvo usmerilo ju je ka profesionalnom bavljenju mentalnim zdravljem i slikom o sopstvenom telu. Kao klinički socijalni radnik danas radi sa ljudima kojima su potrebni psihološka podrška i pomoć u prihvatanju telesnih promena. Govoreći o sopstvenom iskustvu, Man objašnjava zbog čega alopecija zadire u mnogo više oblasti života nego što ljudi iz okruženja često pretpostavljaju.

Alopecija ne utiče samo na ono što osoba vidi u ogledalu

Alopecija, posebno kada gubitak kose nastupi brzo, predstavlja veliku životnu promenu. Osoba se iznenada suočava sa drugačijim izgledom, ali i situacijom kroz koju ranije nije prolazila. Zbog toga su pitanja poput „Kako ću se izboriti sa ovim?“ sasvim očekivana, objašnjava Man.

Samopouzdanje se, prema njenim rečima, gradi kroz iskustvo prevazilaženja različitih izazova. Kada se pojavi potpuno nov i težak problem, nesigurnost na početku ne predstavlja ništa neobično. Kod alopecije dodatni teret predstavlja društvena stigma koja i dalje prati gubitak kose.

Ćelavost se u društvu često prikazuje kao nešto nepoželjno. Takve poruke pojavljuju se u reklamama protiv opadanja kose, šalama na račun ćelavosti, pa čak i kroz način na koji popularna kultura prikazuje određene likove. Osoba koja izgubi kosu zato se ne suočava samo sa promenom sopstvenog izgleda već i sa unapred formiranim predstavama okoline.

Perika ili marama, tetovaža obrva ili ništa - mnogo novih odluka stiže odjednom

Nakon gubitka kose pojavljuju se i brojna praktična pitanja o kojima osoba ranije verovatno nije razmišljala. Da li nositi periku, šešir ili maramu, uraditi mikropigmentaciju ili mikroblejding obrva, otvoreno govoriti o alopeciji ili ne objašnjavati svoj izgled drugima - sve su to veoma lične odluke. Kada se veliki broj takvih pitanja pojavi u kratkom periodu, samopouzdanje lako biva poljuljano. Alopecija se odražava na sliku o sebi, partnerske i druge odnose, posao, anksioznost i ponašanje u društvenim situacijama. Upravo širina tih promena objašnjava zašto psihološke posledice gubitka kose nekada ostaju nevidljive ljudima iz okruženja.

Man smatra da samopouzdanje ne treba posmatrati samo kao osećanje. Za nju je ono pre svega uverenje da smo sposobni da se suočimo sa izazovom, ali i veština koja se razvija. Zato se samopouzdanje nakon dijagnoze ne vraća odjednom, već se ponovo izgrađuje iskustvom.

Mali koraci vraćaju osećaj sigurnosti

Jedan od najvažnijih saveta jeste postavljanje malih i održivih ciljeva. Pokušaj da se istovremeno reše svi problemi koje alopecija donosi često stvara dodatno opterećenje. Prevelik korak van zone sigurnosti kod nekih ljudi samo pojačava strah od ponavljanja tog iskustva.

Podrška stručnjaka za mentalno zdravlje nekome će pomoći da definiše te korake, dok će drugome više značiti razgovor sa bliskim prijateljem ili članom porodice. Povezivanje sa ljudima koji imaju isto iskustvo i grupe vršnjačke podrške takođe predstavljaju opcije. Važno je pronaći tempo koji odgovara konkretnoj osobi.

Mali uspesi vremenom stvaraju poverenje u sopstvenu sposobnost suočavanja sa neprijatnim ili nepoznatim situacijama. Umesto očekivanja da strah potpuno nestane, cilj je postepeno razvijanje uverenja: „Ovo jeste teško, ali umem da se nosim sa tim.“

Razgovor sa obolelom sobom ne mora po svaku cenu da bude pozitivan

Način na koji osoba razgovara sama sa sobom posebno je važan jer društvene poruke o gubitku kose lako postaju deo unutrašnjeg dijaloga. Ipak, Man ne savetuje forsiranje pozitivnih misli koje osobi u tom trenutku deluju neiskreno ili nedostižno.

Ako se neko pogleda u ogledalo i pomisli da izgleda ružno, nije neophodno da tu misao odmah zameni tvrdnjom da izgleda prelepo. Umesto toga, ona predlaže poziciju neutralnog posmatrača: osoba primećuje da je pogled u ogledalo pokrenuo neprijatnu reakciju i negativne misli o sopstvenom izgledu. Takav pristup ostavlja prostor za neprijatne emocije bez dodatnog osuđivanja sebe zbog njih. Osoba priznaje kako se tog trenutka oseća, ali taj osećaj ne pretvara automatski u činjenicu o sopstvenoj vrednosti ili izgledu. Prihvatanje trenutne reakcije i postepeno suočavanje sa njom za Man predstavljaju realističniji put od prisilnog optimizma.

„I dalje si lepa“ nije uvek podrška koju osoba želi da čuje

Ljudi koji žele da podrže osobu sa alopecijom često osećaju pritisak da pronađu savršene reči. Iz najbolje namere zato izgovaraju rečenice poput: „Ali ti si i dalje lepa.“ Man upozorava da takva uteha nekada ostavlja utisak da su stvarna osećanja osobe zanemarena. Mnogo korisnije jeste priznati da ne znamo kako izgleda živeti sa gubitkom kose i jednostavno pitati kakva je podrška potrebna. Nekome će prijati češći telefonski razgovori, dok druga osoba ne želi da joj prijatelji šalju svaki tekst o novom tretmanu za alopeciju na koji naiđu.

Poruka „Tu sam i reci mi kako da ti pružim podršku“ zato ima veliku vrednost. Njome se ne pretpostavlja šta druga osoba oseća niti joj se govori kako bi trebalo da se oseća. Istovremeno joj ostavlja kontrolu nad načinom na koji želi da primi pomoć.

Svakodnevne situacije nose pitanja koja drugi ne vide

Život sa alopecijom uključuje niz malih odluka i procena koje ljudima iz okruženja često ostaju potpuno nevidljive. Osoba koja nosi periku, na primer, pred odlazak na druženje tokom veoma toplog dana razmišlja i o tome koliko dugo će izdržati vrućinu, gde postoji klimatizovan prostor ili da li će morati ranije da ode.

Ako još nije spremna da se pojavi bez perike, naizgled jednostavan plan sa prijateljima postaje znatno složeniji. Čak i odluka da li do određenog mesta otići peške ili automobilom dobija dodatnu težinu zbog znojenja i neprijatnosti koju perika stvara na visokim temperaturama.

Osobe koje ne nose periku suočavaju se sa drugačijim brigama. Susret sa nepoznatim ljudima otvara pitanja da li će neko zuriti, pokazivati prstom, izneti pretpostavku o njihovom zdravstvenom stanju ili uputiti neprijatan komentar. Spolja se ništa od tog unutrašnjeg procesa ne mora primetiti.

(eKlinika.rs)