Leblebija se može jesti na mnoštvo načina, a najpoznatija jela od nje su falafel i humus Foto: Shutterstock
Leblebija (cicer arietinum) je vrsta biljke iz familije boba i potiče sa Bliskog istoka. Postoje dve sorte leblebije, a to su desi i kabuli. Sortu desi karakteriše sitnije zrno, tamnobraon bolje, dok kabuli ima krupnije zrno svetlobraon nijanse. Veoma se lako nalazi, a u nekim segmentima hranljivija je čak i od spanaća.
Biljka leblebije može da naraste do dva metra. Ima male, pernate listove i bele ili crvenkastoplave cvetove. Njeno seme je slično semenu soje ili sušenom zrnu graška. Svetlosmeđe je boje, a koristi se kao varivo ili kao dodatak ostalom povrću za pripremanje jela. Nedozrelo seme ljušti se iz mahuna i priprema kao mladi pasulj ili grašak. U istočnim zemljama leblebiju melju u brašno i od njega peku izvrsna peciva, ili je u određenoj razmeri mešaju sa pšeničnim brašnom i peku poseban i vrlo tražen hleb. Najpopularniji orijentalni specijaliteti od leblebije su izuzetno ukusni i zdravi – falafel i humus.
Biohemijski sastav leblebije sličan je ostalim mahunarkama. Osušeno zrno sadrži 17,4 – 23,3 odsto belančevina, 53,5 – 63,6 odsto ugljenih hidrata, 4,1 – 5,5 procenata biljnog ulja 3,3 – 5,5 odsto celuloze i 3,2 – 3,4 odsto mineralnih materija. Mlade mahune leblebije nisu preporučljive za jelo, jer vegetativna masa ima visok sadržaj jabučne i oksalne kiseline, što može izazvati ozbiljne poremećaje u organizmu. Leblebija je veoma dobar izvor gvožđa, čak i kuvana leblebija sadrži duplo više gvožđa od jednake količine mesa. Količina kalcijuma u leblebiji je takođe visoka, a bogate su i belančevinama.
Najnovija istraživanja su pokazala da je i lišće leblebije veoma korisno, jer osim vitamina sadrži i značajnu količinu nekih minerala, pa tako može da bude u rangu kupusa i spanaća. Sadržaj kalcijuma, magnezijuma i kalijuma u lišću leblebije veći je nego u spanaću i kupusu dok je količina gvožđa, cinka i bakra približno jednaka.
Porcija kuvane leblebije od jedne šolje obezbeđuje više od 80 posto dnevne vrednosti mangana, minerala koji je telu potreban za stvaranje energije. Mangan štiti ćelije, pomaže zgrušavanju krvi i jača imunitet. Ista količina leblebije sadrži i 70 odsto dnevne potrebe za folatom, koji pomaže u stvaranju DNK, zatim 26 procenata dnevne potrebe za gvožđem, 20 odsto potreba za magnezijumom, 14 odsto potreba za kalijumom i 17 procenata za cinkom, koji jača imunitet.
Konzumacija leblebije i drugih mahunarki smanjuje rizik od dijabetesa tipa 2, srčanih bolesti i gojaznosti i povećava dobre crevne bakterije, koje podržavaju zdravo varenje. Leblebija je korisna i van ishrane. Mahunarke, uključujući i leblebiju, izuzetno su ekološki prihvatljive. Pored toga što su pogodne za sušne predele i otporne na mraz, mahunarke obogaćuju zemljište na kome rastu, što smanjuje potrebu za korišćenjem hemijskih đubriva.
Leblebije, kao i slične mahunarke, mogu u početku da izazovu gasove, ali će se organizam vremenom prilagoditi. Već posle tri do četiri nedelje osećaj nadutosti i gasova prestaje.
Leblebija može da bude dodatak obrocima. Sa ovom mahunrkom vam može započinjati i završavati se dan. Ujutru se može dodati u voćni jogurt ili u smuti. Preko dana može biti klasična užina a uveče možete pojesti ukusnu i blagu salatu od leblebije i paradajza. Takođe, može se pripremiti i izvrsna janija od leblebije ili ćufte od leblebije. Leblebija se može pripremati na sličan način kao i pasulj. Ko ne može da zamisli dan bez grickalice može pripremiti krekere od leblebije, a ako više volite varijantu mazanja na hleb isprobajte paštetu od leblebije zvanu humus.