Ljudi koji u svemu vide zaveru imaju jednu zajedničku potrebu: Psiholozi otkrivaju šta se krije iza sumnje

Sigurno poznajete nekoga ko gotovo za svaki događaj ima objašnjenje koje počinje rečima: „Iza svega se krije nečiji interes“,, „Sve je to unapred smišljeno“ ili „Ne znate vi šta se iza toga krije“. Za takve ljude slučajnosti gotovo ne postoje, zvaničnim informacijama se ne veruje, a iza tuđih postupaka često se traže skrivene namere. Zašto neki ljudi razmišljaju na ovaj način i da li je stalno verovanje u zavere znak psihološkog problema?

Kada neko izgubi posao, pomisli da su se kolege udružile protiv njega. Ako lekar preporuči određeno lečenje, posumnja da iza toga stoji interes farmaceutske industrije. Kada se dogodi nešto neočekivano, umesto da razmotri više mogućih objašnjenja, odmah zaključuje da je sve organizovano sa određenim ciljem.

Ovakav način razmišljanja psiholozi nazivaju sklonošću ka zavereničkom razmišljanju. Iako se često povezuje sa pesimizmom, iza njega mogu da stoje mnogo složeniji psihološki mehanizmi.

Zašto je nekim ljudima lakše da poveruju u zaveru nego u slučajnost?

Ljudski mozak prirodno pokušava da pronađe smisao u događajima. Želimo da razumemo zašto se nešto dogodilo, ko je odgovoran i šta možemo da očekujemo. Problem nastaje kada potreba za objašnjenjem postane toliko snažna da osoba počne da pronalazi povezanost i tamo gde za nju nema dovoljno dokaza.

Psihološkinja Karen Daglas sa Univerziteta Kent i njeni saradnici u naučnom radu The Psychology of Conspiracy Theories izdvojili su tri važne psihološke potrebe koje mogu da doprinesu verovanju u teorije zavere: potrebu da razumemo svet, potrebu da se osećamo bezbedno i da imamo kontrolu, kao i potrebu da očuvamo pozitivnu sliku o sebi i grupi kojoj pripadamo.

Drugim rečima, kada nam svet deluje nepredvidivo, objašnjenje da neko tajno upravlja događajima može da izgleda uverljivije od prihvatanja činjenice da se neke stvari događaju slučajno ili zbog više nepovezanih uzroka.

Da li su ljudi koji u svemu vide zaveru zapravo pesimisti?

Ne nužno. Pesimista uglavnom očekuje nepovoljan ishod. Osoba sklona zavereničkom razmišljanju, međutim, često veruje da iza tog ishoda postoji nečija skrivena namera. Razlika je važna.

Pesimista može da kaže: „Sigurno neću dobiti taj posao jer nemam sreće.“ Osoba koja svuda vidi zaveru može da zaključi: „Neću dobiti posao jer je sve već namešteno.“

U prvom slučaju dominira negativno očekivanje, a u drugom sumnja u namere drugih ljudi. Istraživanja pokazuju da su osećaj nemoći, nesigurnost i nepoverenje povezani sa većom sklonošću ka zavereničkim objašnjenjima. Ipak, to ne znači da svaka osoba koja veruje u teorije zavere ima iste osobine ili psihološke teškoće.

Zašto neki ljudi veruju da znaju ono što drugi ne znaju?

Postoji još jedan zanimljiv psihološki mehanizam. Verovanje da smo otkrili skrivenu istinu može da stvori osećaj posebnosti. Osoba može da doživi sebe kao nekoga ko vidi ono što većina ne primećuje, ko nije naivan i koga je teško prevariti.

Takav osećaj ponekad dodatno učvršćuje postojeća uverenja. Informacije koje podržavaju sumnju prihvataju se lakše, dok se dokazi koji joj protivreče odbacuju ili tumače kao još jedan pokušaj prikrivanja istine. U psihologiji je poznata i pojava selektivnog prihvatanja informacija, odnosno sklonost da više pažnje poklanjamo onome što potvrđuje naša postojeća uverenja.

Zbog toga rasprava sa osobom koja čvrsto veruje u neku zaveru često ne daje očekivane rezultate. Čak i kada joj ponudimo proverljive činjenice, ona ih može protumačiti kao deo iste zavere.

Kada nepoverenje postaje psihološki problem?

Važno je razlikovati zdravu sumnju od uverenja da gotovo svi ljudi imaju skrivene i neprijateljske namere.

Preispitivanje autoriteta, institucija i zvaničnih informacija samo po sebi nije problem. Naprotiv, kritičko razmišljanje podrazumeva postavljanje pitanja i proveravanje činjenica. Stvarne zavere i zloupotrebe takođe postoje, ali je za tvrdnju da se neka dogodila potrebno imati dokaze. Verovanje u teorije zavere samo po sebi nije psihijatrijska dijagnoza.

Naučnici su istraživali i odnos zavereničkog razmišljanja i paranoje. U istraživanju objavljenom 2023. godine, koje je obuhvatilo 2.510 ispitanika iz više zemalja, utvrđeno je da su ova dva obrasca razmišljanja povezana, ali različita.

Kod zavereničkog razmišljanja sumnja se obično odnosi na grupe, institucije ili društvene događaje. Kod paranoidnih misli osoba može da veruje da je upravo ona lično ugrožena, praćena ili da drugi žele da joj naude.

Razlog za stručnu procenu postoji kada sumnjičavost postane toliko izražena da narušava svakodnevno funkcionisanje, odnose sa bližnjima, san ili osećaj sigurnosti. Posebno je važno potražiti pomoć ako osoba razvije čvrsta, neutemeljena uverenja da je neko progoni ili joj preti.

Kako razgovarati sa osobom koja u svemu vidi zaveru?

Podsmevanje, vređanje i dokazivanje da je neko neobrazovan ili naivan obično nisu dobar način da se promeni njegovo mišljenje. Korisnije je postaviti jednostavna pitanja: „Na osnovu čega si to zaključio?“, „Postoji li još neko moguće objašnjenje?“ ili „Šta bi moglo da te uveri da ta pretpostavka nije tačna?“

Cilj nije pobediti u raspravi, već podstaći razmišljanje o dokazima i alternativnim objašnjenjima. I možda je upravo tu najvažnija razlika između zdrave sumnje i zavereničkog razmišljanja. Zdrava sumnja ostavlja mogućnost da nismo u pravu. Zavereničko razmišljanje može da postane toliko čvrsto da se čak i odsustvo dokaza doživljava kao dokaz da neko nešto uspešno skriva.

A kada čovek u svakom događaju vidi nečiju skrivenu nameru, svet lako može da postane mesto u kojem je sve teže verovati bilo kome.

(eKlinika.rs)