Stres naše telo i mozak može doslovno da „smrzne“, i da izazove dijabetes

Stres je naš svakodnevni pratilac koji gotovo da više ne možemo da izbegnemo bez obzira na godine, posao koji radimo, okruženje ili situacije. Iako smo svesni da on na duže staze ozbiljno može da ugrozi naše zdravlje, ponekad ne činimo dovoljno da ga, koliko je to moguće, eliminišemo. Psiholozi upozoravaju na kompleksne ne samo psihološke, već i fizičke probleme i manifestacije za koje je stres okidač.

Kada nije hroničan, stres može da bude i motivišući

Procenjuje se da je barem 50 odsto radno sposobne populacije svakodnevno izloženo stresu. Njegovi koreni mogu da budu poslovni, porodični, partnerski, ali i svakodnevni: gužve u kupovini, saobraćaju, institucijama… Stres je, ako nije hroničan, nešto poput mača sa dve oštrice – ponekad može da bude afirmativan i da nam pojača fokus. Ako planiramo novi posao, čeka nas neki događaj poput venčanja ili važnog ispita, pozitivan stres može da nam da dodatnu injekciju motivacije da sve obavimo što je moguće bolje i efikasnije.

Međutim, ako stres iz povremenog pređe u kategoriju hroničnog, od može da donese ozbiljne probleme na planu našeg psihičkog, ali i fizičkog zdravlja. Istraživanja su dokazala čvrstu vezu između stresa i hroničnih problema poput visokog krvnog pritiska, gojaznosti, depresije i drugih bolesti.

Stres napada, telo reaguje sa „Bori se ili beži!“

Stres je normalna reakcija tela na neko ugrožavajuću ili opasnu situaciju. Kada se to dogodi i kada telo detektuje opasnost, ono doslovno pokreće režim preživljavanja koji nalaže: „Bori se ili beži!“. Ova „naredba“ se odnosi na hemijske procese i promene koje se dešavaju u našem telu a koje dovode i do fizičkog odgovora, odnosno reakcije.

Zbog toga nam se, kada smo pod jakim stresom, dešava da nam se telo ukoči, da imamo spazme, da se tresemo. Zabeležno je čak da može da dođe do stanja koje je slično smrzavanju, telo se koči i njegova telesna temperatura se spusti dosta ispod normalne.

Naš mozak ne može da razlikuje stvarnu i potencijalnu pretnju, pa zbog toga na svaki stres, odnosno opasnost, reagujemo odbrambeno.

Kako mozak odgovara na stres

Kada naiđemo na stresor (bilo da se radi o fizičkoj ugroženosti ili nekom roku koji ćemo imati problem da ispoštujemo), u našem mozgu se pokreće čitav lanac događaja. Najpre amigdala, deo našeg mozga koji obrađuje emocije, dobija informacije o stresoru preko naših čula. Ako protumači tu informaciju kao nešto preteće ili opasno, šalje signal komandnom centru našeg mozga, poznatom kao hipotalamus.

Hipotalamus se povezuje sa ostatkom našeg tela preko autonomnog nervnog sistema i kontroliše mehaničke funkcije kao što su otkucaji srca i disanje kroz dva različita sistema: simpatički i parasimpatički.

Kako deluju simpatički i parasimpatički nervni sistem

Simpatički nervni sistem pokreće opisanu reakciju o borbi ili bežanju, obezbeđujući energiju potrebnu kao odgovor na pretnju. Parasimpatikus čini suprotno. Omogućava telu da pređe u režim smirivanja, tako da, kada opasnost prođe i osetimo se bezbedno, sledi osećaj smirenosti.

Simpatički nervni sistem aktivira se iz nadbubrežnih žlezda kada hipotalamus detektuje opasnost. Nadbubrežne žlezde luče adrenalin, srce kuca brže, i više krvi dospeva u naše mišiće i organe. Disanje se takođe ubrzava, a čula se izoštravaju. Telo će takođe ispustiti i više šećera u krvotok, a zatim hipotalamus aktivira mrežu zvanu HPA osa, koju čine hipotalamus, hipofiza i nadbubrežne žlezde. Ova „osovina“oslobađa više hormona stresa, prvenstveno kortizola.

Fizičke posledice po telo kada smo izloženi stresu

Mišićno-skeletni sistem reaguje tako što se naši mišići iznenada naprežu, a zatim se opuste kada stresor nestane. Dugoročno, ako se stres produži i postane hroničan, mišići će biti uvek napeti. To može da dovede do tenzijske glavobolje ili migrene, kao i drugih hroničnih bolova.

I drugi sistemi u našem telu, kao što su respiratorni (brže disanje, sve do napada panike ili gušenja kod astme i emfizema), kardiovaskularni (brži rad srca, preskakanje, hipertenzija, moždani udar), gastrointestinalni (mučnina, dijareja, pucanje čira), reaguju burno i na akutni i na hronični stres.

Stres ugrožava i žlezde sa unutrašnjim lučenjem, posledica čak i dijabetes tipa 2

Hormoni stresa poput adrenalina i kortizola luče se pojačano kad smo pod stresom. Telo proizvodi više šećera kako bi obezbedilo energiju. Međutim, kod ljudi kod kojih se ovaj proces ne odvija normalno, postoji opasnost od razvoja  dijabetesa tipa 2. Prekomerno lučenje kortizola može da dovede do problema sa štitnom žlezdom i da utiče na našu sposobnost da brzo razmišljamo i da donosimo ispravne odluke.

Kod muškaraca, hronični stres takođe može da utiče na proizvodnju sperme i lučenje testosterona. Sve to ponekad izaziva erektilnu disfunkciju i infekcije u testisima, prostati ili uretri. Kod žena, hronični stres pogoršava PMS, izaziva promene u menstrualnom ciklusu i izostanak menstruacije. Takođe, može da pogorša simptome menopauze i da smanji seksualnu želju.