Šta povezuje ljude koji dožive 100 godina? Naučnici su analizirali 124 studije i došli do ovog zaključka

Jedni tvrde da duguju dugovečnost skromnoj ishrani, drugi svakodnevnom kretanju, treći porodici, optimizmu ili dobroj genetici. Povremeno se pojavi i stogodišnjak koji kaže da nikada nije odbio čašu vina ili kolač. Ipak, najveći pregled dosadašnjih istraživanja ne nudi ni čudotvornu namirnicu ni naviku koja garantuje stoti rođendan.

Izuzetna dugovečnost, po svemu sudeći, nastaje kada se tokom života udruži veliki broj malih prednosti: povoljne genetske osobine, otporniji ćelijski mehanizmi, kretanje, način ishrane, nepušenje, bliski odnosi i sposobnost prilagođavanja životnim teškoćama. Ne treba zaboraviti ni sreću.

Autori pregleda objavljenog u časopisu Discover Public Health analizirali su 124 rada o ljudima koji su doživeli najmanje 100 godina. Obuhvaćeni su stogodišnjaci od 100 do 104 godine, osobe od 105 do 109 godina i superstogodišnjaci, koji su doživeli 110 ili više godina.

Ne postoji jedan „gen za dugovečnost“

Genetika je važna, naročito kod ljudi koji dožive izuzetno duboku starost, ali istraživači nisu pronašli jedan gen koji odlučuje koliko ćemo živeti. Dugovečnost je poligenska osobina, što znači da joj doprinosi veliki broj genetskih varijanti, od kojih svaka pojedinačno ima relativno mali uticaj. Među najčešće proučavanim su varijante gena FOXO3A i APOE, ali ni povoljna verzija nekog gena nije garancija da će osoba doživeti sto godina. Geni deluju zajedno sa načinom života i uslovima u kojima čovek živi.

Kod izuzetno dugovečnih ljudi istraživanja su uočavala efikasnije popravljanje oštećenja DNK, očuvaniju funkciju mitohondrija, povoljnije metaboličke osobine i bolju kontrolu hronične upale. Neki su pokazivali i sporije epigenetsko starenje, odnosno njihove ćelije su prema određenim biološkim pokazateljima delovale „mlađe“ od njihove stvarne starosti. Ipak, ove osobine nisu nešto što čovek može jednostavno da proveri jednim komercijalnim testom, niti dokazuju da će živeti duže.

Nisu imali posebnu dijetu, ali su delili slične navike

Stogodišnjaci iz različitih krajeva sveta nisu se hranili potpuno isto. Ipak, u više istraživanja ponavljali su se slični obrasci: ishrana sa mnogo namirnica biljnog porekla, umerenost u količini hrane i obrasci slični mediteranskoj ishrani. Zajednička im uglavnom nije bila iscrpljujuća fizička aktivnost. Mnogi su se redovno kretali kroz svakodnevni život, hodali, radili u bašti, obrađivali zemlju ili obavljali kućne poslove. Važnija od povremenog intenzivnog treninga mogla je da bude navika da se čovek kreće iz dana u dan, tokom većeg dela života.

Nepušenje se dosledno izdvajalo kao povoljan faktor. Nalazi o alkoholu bili su neujednačeni, pa iz ovog pregleda nikako ne treba izvući zaključak da alkohol produžava život.

Porodica, prijatelji i psihološka otpornost takođe su važni

Dug život nije određen samo stanjem srca, krvnih sudova ili metabolizma. Kod stogodišnjaka su često zabeležene snažne porodične i društvene veze, podrška okoline, psihološka otpornost i sposobnost prilagođavanja promenama.

U pojedinim studijama ponavljivale su se osobine poput manjeg neuroticizma, odnosno manje sklonosti intenzivnoj zabrinutosti i emocionalnoj nestabilnosti. To ne znači da stogodišnjaci nisu doživljavali stres, gubitke ili tugu. Verovatnije je da su neki od njih uspevali da se posle teških događaja prilagode i nastave dalje. Ni optimizam sam po sebi nije recept za dugovečnost. Može, međutim, doprineti ponašanjima koja čuvaju zdravlje, lakšem održavanju odnosa i boljem suočavanju sa stresom.

Stogodišnjaci ne izbegnu uvek bolest, ali je često se razbole u poznijem dobu

Jedan od najzanimljivijih nalaza odnosi se na takozvanu kompresiju morbiditeta. To znači da se bolesti i ozbiljna ograničenja kod nekih ljudi pojavljuju tek pred kraj veoma dugog života, pa oni veći deo godina provedu relativno očuvanog zdravlja.

Istraživači su prema odnosu prema bolestima izdvojili tri grupe stogodišnjaka:

• oni koji izbegnu bolest, odnosno do duboke starosti ne razviju velika hronična oboljenja
• oni kod kojih bolest kasni, jer se javlja znatno kasnije nego kod većine ljudi
• preživeli, koji obole ranije, ali sa bolešću žive veoma dugo.

Dakle, doživeti sto godina ne znači nužno provesti ceo život bez hipertenzije, dijabetesa, bolesti srca ili drugih dijagnoza. Neki stogodišnjaci ne izbegnu bolest, već pokazuju izuzetnu sposobnost da sa njom dugo žive.

Zašto ni ovaj veliki pregled ne otkriva recept za stoti rođendan

Najveće ograničenje ovakvih istraživanja jeste to što posmatraju ljude koji su već doživeli sto godina. U njima nema svih osoba koje su imale slične gene, ishranu, navike i karakter, ali su umrle mnogo ranije.

Zbog toga nije moguće sa sigurnošću utvrditi da li je neka osobina pomogla stogodišnjacima da duže žive ili je samo bila česta među onima koji su do te starosti stigli. Uz to, uključene studije potiču iz različitih zemalja, koriste različite metode i ne daju svim faktorima jednaku težinu. Ovaj rad je pregled postojećih dokaza, a ne dokaz da određena kombinacija navika izaziva izuzetnu dugovečnost.

Nema prečice, ali postoje navike koje povećavaju šanse za zdraviju starost

Niko ne može da promeni gene koje je nasledio niti da kontroliše svaki događaj u životu. Ipak, nalazi se uglavnom poklapaju sa onim što medicina već preporučuje za duži i zdraviji život: ne pušiti, redovno se kretati, održavati odgovarajuću telesnu masu, hraniti se raznovrsno i pretežno neprerađenim namirnicama, kontrolisati hronične bolesti i negovati odnose sa drugim ljudima.

Takve navike ne garantuju da ćemo ugasiti sto svećica na torti. Mogu, međutim, povećati verovatnoću da godine koje doživimo provedemo zdravije, pokretnije i samostalnije. A to je možda važniji cilj od samog broja zapisanog u ličnoj karti.

(eKlinika.rs)