Može li čovek da živi 200 godina? Naučnici u novoj studiji izračunali brojke krajnje granice života

Ideja da bi čovek jednog dana mogao da pobedi starenje i živi praktično neograničeno dugo odavno je izašla iz domena naučne fantastike. Istraživači širom sveta pokušavaju da otkriju šta određuje brzinu kojom starimo i da li bi savremena medicina mogla toliko da uspori taj proces da granice ljudskog života pomeri daleko iznad današnjih.

Postoji li „prekidač“ za starenje? 

Nova studija, međutim, ukazuje na to da čak i u gotovo idealnim biološkim uslovima ljudski organizam možda ipak ima granicu. Prema matematičkom modelu koji su napravili naučnici, samo jedan proces koji se tokom života neprekidno odvija u našem telu - nagomilavanje mutacija u DNK, mogao bi da ograniči životni vek na približno 146 do 194 godine.

Preporučujemo

Rezultati istovremeno pokazuju zašto verovatno ne postoji jedan „prekidač“ koji bi mogao da zaustavi starenje. Ono je, po svemu sudeći, posledica čitavog spleta međusobno povezanih promena u organizmu.

Gde je biološka granica ljudskog života?

O ovom pitanju stručnjaci za dugovečnost raspravljaju godinama. Jedna od najvećih dilema jeste da li će buduće terapije moći neprestano da produžavaju život ili u ljudskoj biologiji postoji granica koju ni medicina neće moći da pređe. U studiji objavljenoj u časopisu npj Aging istraživači su pomoću matematičkog modela pokušali da procene koliko bi čovek mogao da živi kada bi se gotovo svi potencijalno popravljivi procesi povezani sa starenjem uklonili. Ostavili su, međutim, jedan faktor - somatske mutacije, odnosno promene u DNK koje se prirodno nagomilavaju tokom života.

U takvom, izrazito idealizovanom scenariju, procenjeni srednji životni vek iznosio bi između 146 i 194 godine. To je približno dvostruko više od današnjeg očekivanog životnog veka, ali ipak mnogo manje od nekih optimističnih predviđanja prema kojima bi buduća medicina mogla gotovo neograničeno da produžava ljudski život. Rezultati podržavaju sve zastupljeniji stav da starenje nema jedan jedini uzrok.

- Studija podržava shvatanje starenja kao multifaktorijalnog procesa. Nijedna pojedinačna karakteristika starenja verovatno ne može sama da objasni normalno ljudsko starenje, već životni vek oblikuje više bioloških mehanizama koji međusobno deluju - objasnio je dr R. Osvaldo Navia, klinički direktor Tulane Center for Aging, koji nije učestvovao u istraživanju.

Greške u DNK gomilaju se tokom čitavog života

Istraživači su napravili računarski model kako bi izdvojili jedan od osnovnih procesa koji prate starenje - nagomilavanje somatskih mutacija. Za razliku od genetskih promena koje nasledimo od roditelja, somatske mutacije nastaju tokom života. Svaki put kada ćelija kopira DNK, kao i kada DNK pretrpi oštećenje tokom normalnih ćelijskih procesa, mogu da nastanu sitne greške.

Većina tih promena ne izaziva ozbiljne posledice. Međutim, tokom decenija mutacije se nagomilavaju, a neke od njih mogu da poremete funkcionisanje ćelija ili doprinesu nastanku malignih bolesti. Naučnici su zato pokušali da utvrde koliko bi samo ovaj proces mogao da utiče na dužinu ljudskog života.

Najpre su napravili hipotetički scenario u kojem starenje praktično ne postoji, pa čovek može da umre samo usled spoljašnjih uzroka, kao što su nesreće ili infekcije. Zatim su modelu postepeno dodavali oštećenja ćelija izazvana mutacijama u različitim organima, kao i sposobnost pojedinih tkiva da oštećene ćelije zamene novim. Tada se pokazala veoma važna razlika između organa čije ćelije organizam teško može da zameni i tkiva koja imaju veliku sposobnost regeneracije.

Mozak i srce mogli bi da budu „usko grlo“ dugovečnosti

Prema ovom modelu, među najvećim ograničenjima ljudskog životnog veka našli su se neuroni u mozgu i ćelije srčanog mišića. Razlog je jednostavan: nakon što čovek odraste, ove ćelije se dele veoma malo ili se uopšte ne dele. Kada se u njima tokom vremena nagomilaju mutacije i ćelije propadnu, organizam ima veoma ograničene mogućnosti da ih zameni.

Upravo zbog toga mozak i srce u modelu postaju svojevrsna slaba tačka ekstremne dugovečnosti. Sa druge strane, organi sa velikom sposobnošću regeneracije pokazali su iznenađujuću otpornost.

Jetra je najbolji primer. Pošto može da nadoknađuje oštećene ćelije novim, u pojedinim simulacijama njena funkcija mogla je da se očuva desetinama hiljada godina. Naravno, to ne znači da ljudska jetra zaista može toliko dugo da funkcioniše, već pokazuje koliko je regeneracija važna u matematičkom modelu i zašto takva tkiva verovatno ne predstavljaju glavnu prepreku ekstremno dugom životu.

Model je pokazao i maksimalni životni vek duži od 500 godina

Kada su istraživači u jedan model uključili četiri ključna organska sistema, dobili su srednju procenu životnog veka od oko 156 godina, dok se raspon kretao od 146 do 194 godine. Kada su istom metodom pokušali da procene krajnji, maksimalni životni vek, rezultat je bio još neobičniji - od 210 do 557 godina.

Te brojke ne znače da naučnici predviđaju da će ljudi živeti pet vekova. Reč je o teorijskom matematičkom modelu napravljenom pod uslovima koji ne postoje u stvarnom životu. Za poređenje, najduži potvrđeni ljudski život trajao je 122 godine. Još zanimljiviji rezultat istraživači su dobili kada su napravili scenario u kojem starenja praktično nema. Model je tada pokazivao potencijalni životni vek duži od 1.700 godina.

Ogromna razlika između tih rezultata upravo pokazuje koliko somatske mutacije mogu da budu važne, ali i da predstavljaju samo jedan deo mnogo složenijeg procesa starenja.

Nije isto živeti dugo i dugo ostati zdrav

Savremena istraživanja dugovečnosti sve manje se usredsređuju samo na broj godina koje čovek može da doživi. Sve važniji postaje pojam zdravog životnog veka. Životni vek predstavlja ukupan broj godina života, dok zdravi životni vek označava period tokom kojeg čovek zadržava dobro fizičko i kognitivno zdravlje, bez ozbiljnih bolesti i invaliditeta. I dok naučnici traže terapije koje bi mogle direktno da utiču na biološke procese starenja, za sada najčvršći dokazi i dalje stoje iza mnogo manje egzotičnih mera.

Redovna fizička aktivnost jedna je od najvažnijih. Vežbanje smanjuje rizik od kardiovaskularnih bolesti, dijabetesa, pojedinih malignih bolesti i kognitivnog propadanja, a istovremeno pomaže da se sa godinama sačuvaju mišićna snaga, pokretljivost i samostalnost.

Veliki značaj imaju i izbegavanje pušenja, održavanje krvnog pritiska u zdravim granicama, kontrola LDL holesterola, kvalitetan san, kao i očuvanje društvenih kontakata i bliskih odnosa. Sve ove navike dokazano smanjuju rizik od bolesti i prerane smrti. Ipak, još nema konačnog odgovora na pitanje da li one zaista usporavaju osnovne biološke mehanizme starenja.

Jedan pokazatelj posebno se izdvaja kada je reč o dugovečnosti

Među pokazateljima koji se povezuju sa dugim i zdravim životom stručnjaci posebno izdvajaju kardiorespiratornu kondiciju, odnosno VO2 max. VO2 max pokazuje koliko efikasno organizam tokom fizičkog naporamože da dopremi kiseonik do tkiva i iskoristi ga. Viša kardiorespiratorna kondicija dosledno se povezuje sa manjim rizikom od hroničnih bolesti i prerane smrti.

Upravo zato, dok popularnost biohakinga podstiče interesovanje za suplemente, peptide i različite tretmane koji obećavaju duži život, stručnjaci upozoravaju da za sada ne postoji jedan preparat, procedura ili „čudotvorni“ molekul koji može da garantuje dugovečnost. Najveću korist i dalje donosi kombinacija navika za koje postoje kvalitetni naučni dokazi.

Kako objašnjava specijalista sportske medicine dr Bert Mandelbaum, ne postoji jedan tajni sastojak dugovečnosti. Važno je šta jedemo, pijemo, mislimo i radimo, a fizička aktivnost ostaje jedna od ključnih polaznih tačaka.

Nova studija zato možda ne daje konačan odgovor na pitanje koliko dugo čovek može da živi. Ali, pokazuje zašto potraga za jednom tabletom protiv starenja verovatno promašuje suštinu: dužinu ljudskog života ne određuje jedan biološki sat, već veliki broj procesa koji se menjaju i međusobno utiču jedni na druge tokom čitavog života.

(eKlinika.rs)