Da li će moje dete naslediti mentalnu bolest ako je ja imam? Nauka ima odgovor koji će mnoge iznenaditi

Jedno od najtežih pitanja koje sebi postavljaju osobe koje žive sa depresijom, bipolarnim poremećajem, šizofrenijom ili nekim drugim mentalnim poremećajem glasi: da li će moje dete naslediti ovu bolest? Strah je razumljiv, ali odgovor nije jednostavan.

Mentalne bolesti mogu da se javljaju u porodicama, ali nisu „zapisane” u genima

Savremena nauka pokazuje da genetika jeste važna, ali da nije jedini faktor koji određuje da li će neko razviti mentalni poremećaj. Drugim rečima, nasledni rizik nije isto što i sigurna dijagnoza.

Preporučujemo

Istraživanja pokazuju da mnogi mentalni poremećaji imaju genetsku komponentu, zbog čega se češće javljaju među članovima iste porodice. Međutim, naučnici nisu otkrili jedan „gen za depresiju”, „gen za šizofreniju” ili „gen za anksioznost”. Naprotiv, reč je o velikom broju genetskih varijanti, od kojih svaka pojedinačno ima mali uticaj na rizik. Na to se nadovezuju iskustva tokom života, stres, trauma, porodično okruženje i brojni drugi biološki i psihološki faktori.

Zbog toga stručnjaci danas mentalne poremećaje posmatraju kao rezultat složene interakcije genetike i životne sredine, a ne kao bolesti koje se jednostavno nasleđuju sa roditelja na dete.

Koliki je rizik da dete nasledi mentalni poremećaj?

Ako jedan roditelj ima mentalni poremećaj, rizik za dete može da bude veći nego u opštoj populaciji. Ipak, to ne znači da će dete obavezno oboleti.

Na primer, šizofrenija pogađa oko jedan odsto ljudi. Ako jedan roditelj ima ovu bolest, rizik za dete raste na približno 10 odsto. To istovremeno znači da oko 90 odsto dece roditelja sa šizofrenijom nikada neće razviti ovaj poremećaj. Sličan obrazac važi i za bipolarni poremećaj i depresiju - porodična istorija povećava verovatnoću, ali ne određuje ishod.

Kod kojih poremećaja genetika ima najveću ulogu

Najviše dokaza o genetskoj predispoziciji postoji za bipolarni poremećaj, šizofreniju, depresiju, ADHD i poremećaje iz spektra autizma.

To, međutim, ne znači da je genetika presudna. Čak i kada postoji izražena nasledna sklonost, mnoge osobe nikada ne razviju bolest, dok neki ljudi bez porodične istorije dobiju dijagnozu.

Zašto neki ljudi obole, a drugi ne?

Naučnici smatraju da genetska predispozicija predstavlja samo jedan deo slagalice. Na razvoj mentalnih poremećaja mogu da utiču i:

• dugotrajan stres
• trauma u detinjstvu
• nasilje i zanemarivanje
• gubitak bliske osobe
• zloupotreba alkohola i psihoaktivnih supstanci
• hronične bolesti
• kvalitet sna i način života.

Upravo zbog toga dve osobe sa sličnim genetskim rizikom mogu da imaju potpuno različit životni put.

Postoji li test koji može da pokaže da li će neko oboleti?

Ne.

Uprkos velikom napretku genetike, ne postoji genetski test koji može pouzdano da predvidi da li će neko razviti depresiju, bipolarni poremećaj, šizofreniju ili anksiozni poremećaj. Porodična istorija može da ukaže na povećan rizik, ali ne može da predvidi budućnost.

Da li roditelji mogu nešto da učine

Stručnjaci ističu da lečenje mentalnog poremećaja kod roditelja predstavlja jednu od najboljih stvari koje mogu da učine i za sebe i za svoju decu. Stabilno porodično okruženje, emocionalna podrška, zdrave navike i pravovremena stručna pomoć mogu da ublaže uticaj brojnih faktora rizika.

Važno je i da roditelji ne osećaju krivicu. Mentalni poremećaji nisu posledica lošeg karaktera, slabosti ili roditeljskih grešaka, već složenih bioloških, psiholoških i društvenih okolnosti.

Kada treba potražiti pomoć?

Ako tuga, anksioznost, promene raspoloženja ili drugi psihički simptomi traju duže od dve nedelje i ometaju svakodnevni život, razgovor sa psihologom ili psihijatrom može da bude prvi korak ka oporavku. Posebno je važno reagovati odmah ako se jave misli o samopovređivanju ili samoubistvu, jer tada stručna pomoć ne sme da se odlaže.

Najvažnija poruka glasi: mentalni poremećaj roditelja ne znači da će ga dete naslediti. Geni mogu da povećaju osetljivost, ali ne određuju sudbinu. Na razvoj mentalnog zdravlja utiču i okruženje, iskustva, podrška porodice i blagovremeno lečenje. Zato porodična istorija treba da bude razlog za veću pažnju, a ne za strah ili odustajanje od roditeljstva.

(eKlinika.rs)