Bulimija (bulimia nervosa) je, pored anoreksije, najčešći poremećaj ishrane. Karakteriše je iskakanje iz uobičajenog režima koji podrazumeva najpre prekomerno unošenje hrane, a onda nesavladivu potrebu za izbacivanjem iz tela. Jednostavno, osoba oseća da mora da se „pročisti“. Ovo je ozbiljno stanje od koga obolevaju i muškarci, ali češće mlade žene.
Bulimija je obično povezana sa nekim problemom sa kojim osoba ne može da se suoči. Čest koren su porodične nesuglasice, alkoholizam člana porodice, neprilagođenost, posledice puberteta, neuspeh u školi ili na fakultetu. Veliki broj osoba sa bulimijom je preživeo i neki vid zlostavljanja. Imaju nisko samopoštovanje i samopouzdanje, teže visokim standardima koje ne mogu da ispoštuju. Traži se uteha u prekomernom unošenju hrane, a onda se uz laksativ ili fizičko izazivanje povraćanja, sve izbacuje. Paralelno, neki sa ovim problemom sebi nametnu i obavezu prekomernog vežbanja ili izgladnjivanja, jer teže i fizičkom savršenstu.
Bulimija, ako se ne prepozna i ne leči, može da pređe u stanje koje može da ugrozi život. Nažalost, i pored toga, ogroman broj osoba se ne prepozna simptome ili i pripisuje nečemu prolaznom. Zavaravaju se da to mogu da „reše“ sami, da će prestati kada prođe i kriza. Mnogi se za pomoć jave tek kada im se zdravlje naruši, i kada takav način života, uz fizički izgled koji se menja, više ne može da se sakrije.
Budući da je u toku sezona konzumiranja većih količina hrane, osluškujte svoj organizam. Obratite pažnju i na ljude iz okruženja – nekome je možda potrebna pomoć, a ne prepoznaje simptome, ili ih zanemaruje.
Okvirno doba života u kome se obično javljaju znaci bulimije je 18 godina, mada se može javiti i kasnije. Javlja se kao posebno oboljenje, ali i kombinovano sa anoreksijom (drugi najčešći poremećaj ishrane). Javlja se osećaj da osoba najpre uopšte ne želi da konzumira hranu. U najvećem broju slučajeva, to je samo neki vid „pripreme“ za prejedanje, odnosno prekomerno unošenje hrane. Često se na svoju ruku uzimaju preparati za smanjenje apetita, iako se hrana praktično i ne konzumira. Ono što sledi je obično:
Do promena u celokupnom zdravstvenom stanju dolazi u odnosu na to u kom obimu se bulimija razvila. Tačnije, koliko često se obolela osoba prekomerno prejeda, koliko puta se čisti povraćanjem. Takođe, da li uzima neke preparate koji, uz nedostatak adekvatne hrane, dodatno razara i želudac i imunitet. Opšte zdravstveno stanje osobe obolele od bulimije zavisi od toga koliko se često prejeda, a posle toga čisti. Povraćanje može da bude povremena manifestacija (recimo, jednom nedeljno), ali i učestalo (čak i više puta dnevno).Povraćanje iznuruje organizam, jer se izbacuju tečnost i kalijum koji su potrebni telu za normalno funkcionisanje. Telesne reakcije i posledice ako se razvila bulimija su:
Kada se radi o izuzetno teškim oblicima, može da se javi samoubilačka depresija, a ni smrtni ishodi nisu isključeni.
Neki simptomi mogu da se poklope, ali se psihički profili osoba obolelih od bulimije i anoreksije ipak razlikuju. Oni koji imaju anoreksiju zapravo potiskuju i pokušavaju da anuliraju nagone koje im bolest izaziva. Bulimičari, potpuno suprotno, zadovoljavaju neumereno ne samo svoje nagone za hranom. Upadaju i u brojne druge psihosocijalne probleme: koriste drogu, ponašaju se promiskuitetno, imaju kupoholičarski poremećaj, često kradu i prave slične prestupe.
Najveći broj obolelih osoba nema mogućnost da se sa ovom bolešću izbori bez stručne pomoći. Podrška porodice i prijatelja je od ključne važnosti, jer bliske osobe uglavnom prve primete navedene promene u ponašanju. Nažalost, veoma često se dobronamerni saveti shvate kontraproduktivno, i osoba sa bulimijom čak i prekida neke odnose, kako ne bi morala da se direktno suoči sa istinom. To je jedno od tipičnih ponašanja, i nije karakteristično samo sa poremećaje ishrane koji imaju psihološku pozadinu.
Za postavljanje dijagnoze, potrebno je da osoba ima najmanje dve manifestacije nedeljno koje odgovaraju bulimiji, u trajanju od dva meseca. Kao najbolje, pokazale su se opcije pojedinačne, porodične i grupne psihoterapije. Potrebno je pratiti i ostale zdravstvene parametre, kroz redovne kontrole krvi. Važna je i disciplina, uz razumevanje bližnjih za amplitude u ponašanju. Najčešće, lečenje počinje kognitivnom psihoterapijom kombinovanom sa antidepresivima. Uz konsultacije dijetetičara o postavljanju novih pravila ishrane, radi se na promeni ponašanja. Osnova je vraćanje psihičkog stanja u ravnotežu, uz anuliranje destruktivnih navika i negativnih misli, kao i rešavanje emocionalnih problema.