Zašto neke porodice iz krize izađu jače, a druge se raspadnu? Psihologija ima odgovor

Gubitak posla, finansijski problemi, bolest, razvod ili problemi deteta u školi predstavljaju događaje koji mogu da uzdrmaju i najstabilnije porodice. Ipak, dok neke porodice iz takvih situacija izlaze snažnije i povezanije, druge teško pronalaze način da se izbore sa krizom.

Šta je teorija porodičnog stresa?

Odgovor na pitanje zbog čega dolazi do ovakvih razlika nudi teorija porodičnog stresa, jedan od najvažnijih modela u psihologiji i porodičnoj terapiji. Ova teorija objašnjava da ishod krizne situacije ne zavisi samo od samog događaja, već i od resursa kojima porodica raspolaže, kao i od načina na koji članovi porodice tumače ono što im se događa.

Teoriju porodičnog stresa razvio je američki sociolog Ruben Hil 1949. godine, proučavajući porodice koje su bile pogođene Drugim svetskim ratom. Posebno ga je zanimalo kako razdvajanje članova porodice tokom rata i njihovo ponovno okupljanje menjaju porodične odnose.

Hil je primetio da isti stresni događaj ne izaziva iste posledice u svim porodicama. Neke uspevaju da sačuvaju stabilnost, dok druge prolaze kroz ozbiljne konflikte i dugotrajne probleme. Prema njegovom modelu, na ishod svake porodične krize utiču tri ključna faktora:

• stresni događaj koji pokreće krizu
• unutrašnji i spoljašnji resursi porodice
• način na koji porodica doživljava i tumači kriznu situaciju.

Upravo kombinacija ova tri elementa određuje da li će porodica uspešno prevazići problem ili će se suočiti sa dugotrajnim posledicama.

Zašto je teorija porodičnog stresa važna?

Svaka porodica funkcioniše kao jedinstven sistem u kome svaki član ima određenu ulogu, odgovornosti i očekivanja. U tom sistemu postoje pravila, vrednosti, granice i obrasci ponašanja koji oblikuju svakodnevni život.

Na primer, u jednoj porodici roditelji preuzimaju sve obaveze oko dece, dok u drugoj starije dete pomaže u čuvanju mlađe braće ili sestara. Neke porodice veliki značaj pridaju obrazovanju, dok druge očekuju da deca nastave porodični posao ili zanat.

Sve ove razlike utiču na to kako porodica reaguje kada se suoči sa stresom. Ono što za jednu porodicu predstavlja veliki problem, za drugu može biti izazov koji uspešno prevazilazi.

Kako porodica reaguje kada nastupi kriza?

Kada se pojavi ozbiljan problem, reakcije članova porodice mogu biti veoma različite. Neki odgovaraju ljutnjom, optuživanjem ili povlačenjem, dok drugi pokušavaju da razgovaraju, pronađu rešenje i pruže podršku. Način reagovanja u velikoj meri zavisi od resursa kojima porodica raspolaže.

Unutrašnji resursi

To su sposobnosti koje razvijamo tokom života, poput upravljanja stresom, kontrole besa, rešavanja konflikata, otvorene komunikacije, emocionalne samoregulacije, svesne prisutnosti (mindfulness), samopouzdanja i emocionalne zrelosti.

Spoljašnji resursi

Podjednako važni su i resursi iz okruženja, među kojima su finansijska sigurnost, dostupnost hrane i zdravstvene zaštite, podrška porodice i prijatelja, pomoć lokalne zajednice, psihološko savetovanje ili psihoterapija, praktična pomoć u svakodnevnim obavezama.

Što porodica raspolaže većim brojem ovih resursa, lakše će se izboriti sa kriznim situacijama.

Primer: Kada roditelj ostane bez posla

Gubitak zaposlenja jedan je od najčešćih izvora porodičnog stresa. Ako je osoba koja ostane bez posla glavni izvor prihoda, cela porodica može da se suoči sa finansijskom nesigurnošću. Dugotrajna potraga za novim zaposlenjem često povećava osećaj bespomoćnosti, što može da utiče na raspoloženje roditelja, odnose sa partnerom i ponašanje dece.

U takvoj situaciji važno je aktivirati spoljašnje resurse: zatražiti pomoć članova porodice, uključiti prijatelje ili komšije u čuvanje dece, raspitati se o programima podrške u lokalnoj zajednici, potražiti besplatna savetovališta ili psihološku pomoć.

Istovremeno je važno razvijati unutrašnje resurse: prepoznati sopstvene okidače za stres, usmeriti pažnju na ono što može da se promeni, održavati redovan san, ishranu i fizičku aktivnost, dozvoliti sebi da oseti tugu, strah ili bes bez ispoljavanja agresije prema članovima porodice, praktikovati tehnike opuštanja ili meditacije.

Primer: Kada škola prijavi problem sa detetom

Poziv iz škole da dete ometa nastavu ili se neprimereno ponaša kod mnogih roditelja izaziva osećaj stida, besa ili razočaranja. Prva reakcija često bude vikanje ili kažnjavanje. Međutim, teorija porodičnog stresa sugeriše drugačiji pristup.

Umesto impulsivne reakcije, korisnije je pokušati da se razume zbog čega dete pokazuje takvo ponašanje. Razgovor sa detetom, saradnja sa nastavnicima i školskim stručnim timom često daju mnogo bolje rezultate od kažnjavanja.

Kako smanjiti stres u porodici?

I male promene mogu značajno da poboljšaju porodične odnose i smanje posledice stresa.

Organizujte porodične razgovore. Redovni porodični sastanci predstavljaju priliku da svaki član kaže kako se oseća i sa kakvim se problemima suočava. Važno je unapred dogovoriti nekoliko pravila: govori samo jedna osoba,nema prekidanja,ako razgovor postane previše napet, pravi se kratka pauza. Takav način komunikacije povećava osećaj sigurnosti i međusobnog poverenja.

Razmotrite porodičnu terapiju. Kada članovi porodice više ne uspevaju sami da rešavaju konflikte ili razgovori stalno završavaju svađom, pomoć porodičnog terapeuta može biti veoma korisna. Stručnjak pomaže članovima porodice da bolje razumeju jedni druge, unaprede komunikaciju i pronađu zajednička rešenja.

Obezbedite vreme samo za sebe. Svaki član porodice treba da ima određeni period dana kada može da odmori, čita, prošeta ili se bavi aktivnošću koja ga opušta, bez prekidanja i dodatnih obaveza. Takvi trenuci doprinose emocionalnom oporavku i povećavaju otpornost na stres.

Napravite kutak za opuštanje. Mnogi psiholozi preporučuju stvaranje mirnog prostora u domu namenjenog opuštanju, dubokom disanju, meditaciji ili kratkom odmoru. Takav kutak nije namenjen samo deci. Korist može imati svaki član porodice kada oseti da ga svakodnevni pritisci preplavljuju.

Ne ustručavajte se da potražite pomoć. Traženje pomoći nije znak slabosti već odgovornosti prema sebi i porodici. Podršku možete pronaći kroz psihološko savetovanje ili psihoterapiju, grupe za podršku,porodicu i prijatelje, lokalne organizacije i zajednicu. Razgovor sa ljudima koji prolaze kroz slična iskustva često olakšava suočavanje sa stresom i pomaže u pronalaženju novih načina rešavanja problema.

Promena zahteva vreme. Duboko ukorenjeni obrasci ponašanja ne menjaju se preko noći. Potrebni su vreme, strpljenje i spremnost da se uče nove veštine suočavanja sa stresom. Greške su sastavni deo procesa, a svaki mali korak predstavlja ulaganje u zdravije porodične odnose.

Šta treba zapamtiti?

Teorija porodičnog stresa pokazuje da sama krizna situacija ne određuje budućnost porodice. Mnogo važnije je kako članovi porodice razumeju problem, koliko međusobno sarađuju i koje unutrašnje i spoljašnje resurse koriste.

Upravo zato razvijanje emocionalnih veština, kvalitetna komunikacija i spremnost da se potraži pomoć predstavljaju jednu od najboljih investicija u mentalno zdravlje cele porodice.

(eKlinika.rs)