Pričate sami sa sobom naglas? Psihologija objašnjava zašto to radimo i kada ipak treba obratiti pažnju

Da li vam se dešava da pričate sami sa sobom i to naglas, a ne samo „u sebi“? Možda komentarišete ono što upravo radite, podsećate sebe gde ste nešto ostavili, postavljate sebi pitanja ili se ohrabrujete pred težak zadatak.

U čemu možemo da pomognemo sebi kada razgovaramo sami sa sobom

Ako ste se zbog toga nekada zapitali da li je takvo ponašanje neobično, odgovor bi mogao da vas umiri: pričanje sa samim sobom veoma je česta pojava i samo po sebi uglavnom nije razlog za zabrinutost.

Ova navika često počinje još u detinjstvu, a vremenom može da postane potpuno spontana. Iako nam možda ne smeta kada smo sami, stvari postaju malo neprijatnije kada uhvatimo sebe kako naglas razgovaramo u kancelariji, prodavnici ili na ulici.

Međutim, ono što stručnjaci nazivaju privatnim govorom ili govorom usmerenim ka sebi nije samo uobičajena navika. Razgovor sa samim sobom može da nam pomogne da se koncentrišemo, rešimo problem, povećamo motivaciju i lakše obradimo neprijatne emocije.

Zašto pričanje sa samim sobom nije nužno loša navika

Setite se poslednjeg puta kada ste pokušavali da sastavite komad nameštaja, rešite komplikovan problem na računaru ili uradite nešto što je zahtevalo mnogo koncentracije. Velika je verovatnoća da ste u nekom trenutku počeli sebi naglas da objašnjavate sledeći korak:

„Dobro, prvo ovo... Ne, ovo ide ovde... Sad treba da pronađem drugi deo.“

Možda zvuči smešno kada se ovako napiše, ali takvo verbalizovanje postupka može da ima sasvim praktičnu svrhu.

Razgovor sa sobom može da poboljša koncentraciju

Kada naglas opisujemo korake nekog složenog zadatka, lakše možemo da usmerimo pažnju na ono što trenutno radimo. Postavljanje pitanja samom sebi takođe može da pomogne.

„Šta će se dogoditi ako ovo stavim ovde?“ ili „Koji bi trebalo da bude sledeći korak?“ nisu nužno besmislena pitanja, čak ni kada nema nikoga drugog u prostoriji. Kada problem pretvorimo u reči, možemo jasnije da sagledamo njegove pojedinačne delove, razmotrimo moguća rešenja i zadržimo pažnju na zadatku. Drugim rečima, glas koji čujete dok sami sebi objašnjavate šta radite ponekad vam zapravo pomaže da razmišljate.

Možemo sami sebe i da motivišemo - ali je važno kako nam se obraćamo

Kada nam nešto teško ide, nekoliko reči ohrabrenja može da napravi razliku.

Pozitivan unutrašnji govor odavno se povezuje sa motivacijom, ali zanimljivo je da način na koji se obraćamo sebi takođe može da bude važan.

Istraživanja ukazuju na to da samomotivacija može posebno da pomogne kada sebi govorimo u drugom ili trećem licu, umesto u prvom.

Umesto:

„Ja ovo mogu.“

nekome može više da pomogne:

„Možeš ti ovo.“

Ili čak obraćanje sebi sopstvenim imenom:

„Ana, dobro ti ide. Uradila si već najveći deo. Nastavi.“

Zašto bi tako mala jezička razlika mogla da bude važna?

Jedno od mogućih objašnjenja jeste stvaranje psihološke distance. Kada sebi govorimo kao što bismo govorili drugoj osobi, možemo na trenutak da se udaljimo od stresa koji osećamo i situaciju sagledamo sa nešto više objektivnosti. Takođe, razgovor sa sobom može da pomogne kada nas preplave emocije.

Postoje osećanja o kojima nismo odmah spremni da razgovaramo sa drugom osobom, čak ni kada joj potpuno verujemo. U takvim trenucima razgovor sa samim sobom može da bude jedan od načina da pokušamo da razumemo šta zapravo osećamo. Izgovaranje misli naglas može da nam pomogne da razdvojimo realne probleme od pretpostavki i strahova.

Na primer:

„Plašim se da ću pogrešiti.“

Kada tu misao čujemo izgovorenu naglas, možemo sebi da postavimo sledeće pitanje:

„Šta bi se zaista dogodilo ako pogrešim?“

Tako se neugodna emocija ne uklanja čarobnim putem, ali može da postane konkretnija i lakša za razumevanje. Kada emociju imenujemo i izrazimo rečima, često nam je lakše da je sagledamo, prihvatimo i procenimo šta sa njom možemo da uradimo.

Važno je i kako razgovaramo sa sobom

Razgovor sa samim sobom može da bude koristan, ali ne ako se pretvori u neprekidno vređanje i omalovažavanje. Postoji velika razlika između:

„Ovo nisam dobro uradio, hajde da vidim šta mogu da promenim“ i „Nesposoban sam, nikada ništa ne mogu da uradim kako treba.“

Stalna samokritika može negativno da utiče na motivaciju i samopouzdanje. Zbog toga stručnjaci preporučuju da pokušamo da preoblikujemo negativan govor koji upućujemo sebi. Umesto „Ne trudiš se dovoljno. Nikada nećeš završiti.“ korisnije može da bude „Uložio si mnogo truda. Traje duže nego što si očekivao, ali možeš da završiš. Nastavi još malo.“

Cilj nije da sebe ubeđujemo da je sve savršeno kada nije, već da sa sobom razgovaramo na način na koji bismo razgovarali sa osobom kojoj želimo da pomognemo.

Postavljanje pitanja samom sebi može da pomogne u rešavanju problema

Kada nešto ne razumemo, drugoj osobi obično postavimo pitanje. Zašto ga onda ne bismo postavili i sebi?

„Šta mi ovde nedostaje?“

„Šta bi moglo da pomogne?“

„Šta ovo zapravo znači?“

Naravno, samo postavljanje pitanja neće čudesno proizvesti odgovor koji ne znamo. Ali može da nas navede da problem sagledamo iz drugog ugla. Ponekad čak shvatimo da odgovor već znamo, samo ga prethodno nismo jasno formulisali. Ovo može posebno da koristi tokom učenja. Ako neku novu informaciju možemo svojim rečima jasno da objasnimo naglas, velika je verovatnoća da smo je zaista razumeli.

Poslušajte šta govorite sami sebi

Kada smo pod stresom, često automatski izgovaramo ono što nam prolazi kroz glavu. Upravo tada vredi obratiti pažnju na sadržaj tog razgovora.

Da li sebi neprestano govorite da nećete uspeti? Da li pretpostavljate najgori mogući ishod? Da li prema sebi koristite reči koje nikada ne biste izgovorili bliskoj osobi?

Način na koji razgovaramo sa sobom može da otkrije obrasce razmišljanja koje inače ni ne primećujemo. Zato nije dovoljno samo govoriti. Ponekad je korisno i poslušati šta sebi govorimo.

Kada bi trebalo razgovarati sa stručnjakom?

Stručnu pomoć trebalo bi potražiti ako osoba čuje glasove koje drugi ne čuju, ima druge halucinacije ili zbog tih iskustava oseća strah, uznemirenost ili teško funkcioniše u svakodnevnom životu.

Razgovor sa psihologom, psihoterapeutom ili psihijatrom može da bude koristan i kada ne uspevate da kontrolišete naviku razgovaranja sa sobom, a ona vam ozbiljno smeta; kada razgovor sa sobom izaziva izraženu nelagodnost ili uznemirenost; ukoliko zbog ove navike doživljavate podsmeh ili druge probleme u svakodnevnom životu, ili se većina onoga što sebi govorite svodi na vređanje, ponižavanje i izrazito negativnu samokritiku.

Ako pričate sami sa sobom, niste jedini

Povremeni razgovor sa samim sobom mnogo je uobičajeniji nego što možemo da zaključimo posmatrajući druge ljude. I ne mora da bude beskorisna navika. Govor usmeren ka sebi može da nam pomogne da održimo koncentraciju, organizujemo misli, pronađemo rešenje problema, motivišemo se i bolje razumemo sopstvene emocije.

Možda zato sledeći put kada uhvatite sebe kako u praznoj sobi kažete: „Dobro, gde sam sad ostavio telefon?“, ne morate odmah da se zapitate zašto razgovarate sami sa sobom.

Možda samo pokušavate da pomognete svom mozgu da ga pronađe.

(eKlinika.rs)