Kada poruka ne stiže, a strah raste: Ovako anksiozni stil vezivanja utiče na ljubavne odnose i kvari ih

Prolazi sat, zatim još jedan, a telefon i dalje ćuti. Iako je prethodni susret protekao lepo ili je veza počela kao u bajci, ne možete da ne razmišljate o tome da je druga strana izgubila interesovanje, da se viđa sa nekim drugim ili da ste nečim pokvarili odnos. Ali, to je samo jedna poruka?!

Kako prepoznati ovakav obrazac? 

Takva neizvesnost mnogima je poznata. Međutim, kod osoba sa anksioznim stilom vezivanja čekanje odgovora može da pokrene mnogo snažniji strah od odbacivanja i napuštanja. Potreba za bliskošću tada se prepliće sa sumnjom da će osoba do koje im je stalo zaista ostati uz njih.

Preporučujemo

Anksiozni stil vezivanja može da se ispolji kroz teškoće sa poverenjem, stalno traženje potvrde ljubavi i uznemirenost tokom odvojenosti od partnera. Prepoznavanje sopstvenih obrazaca i jasnija komunikacija mogu da doprinesu zdravijim odnosima. Psihoterapija takođe može da pomogne da osoba lakše razume svoje reakcije i razvije drugačije načine da se nosi sa neizvesnošću.

Šta je anksiozni stil vezivanja i kako nastaje

Teorija vezivanja, koju je razvio britanski psihijatar i psihoanalitičar Džon Bolbi, a kasnije proširila psihološkinja Meri Ejnsvort, opisuje značaj ranih odnosa sa osobama koje brinu o detetu. Kroz te odnose dete razvija očekivanja o tome da li su drugi dostupni, pouzdani i spremni da odgovore na njegove potrebe. Očekivanja mogu da utiču i na kasnije partnerske odnose.

Anksiozni stil vezivanja može da se razvije kada je briga nepredvidiva. Roditelj ili druga bliska osoba nekada pruža pažnju i utehu, a nekada je fizički ili emocionalno nedostupna. Dete tada može da postane posebno osetljivo na znake udaljavanja i da pojačano traži blizinu kako bi se osećalo sigurnije. U odraslom dobu to može da izgleda kao snažna želja za ljubavlju, uz istovremenu teškoću da se poveruje u njenu postojanost. Osoba želi bliskost, ali je plaši mogućnost da će se otvoriti, vezati i na kraju ostati povređena. Mogu da se jave problemi sa postavljanjem granica, učestalo traženje uveravanja i uznemirenost kada partner nije prisutan.

Ne zavisi sve od prethodnih iskustava

Rana iskustva nisu jedini činilac koji oblikuje stil vezivanja. Prevara, ponovljena odbacivanja ili bolni odnosi tokom adolescencije i ranog odraslog doba takođe mogu da utiču na poverenje u buduće partnere. Stil vezivanja zato ne treba da se posmatra kao nepromenljiva osobina ili sudbina koja unapred određuje svaki odnos.

Nekim ljudima tek niz iscrpljujućih veza pomogne da prepoznaju ovaj obrazac. Mogu da primete da su stalno pokušavali da sačuvaju odnos, čak i kada su zbog toga zanemarivali sebe. Iskustvo napuštanja iz detinjstva kod pojedinih osoba ostaje naročito vidljivo kroz strahove koji se ponavljaju u ljubavnim vezama.

Kako se anksiozni stil vezivanja ispoljava tokom upoznavanja

Na početku odnosa mnogo toga još nije jasno. Ne znamo koliko je druga osoba zainteresovana, šta očekuje i da li želi ozbiljnu vezu. Kod nekoga ko se već plaši odbacivanja ta neizvesnost može da izazove snažnu emocionalnu, ali i telesnu reakciju.

Zvuk poruke na partnerovom telefonu, pominjanje druženja sa drugom osobom ili promena uobičajenog rasporeda mogu da pokrenu nemir. Srce počinje brže da kuca, pažnja se usmerava na moguće „dokaze”, a misli se nižu jedna za drugom. Ono što je možda sasvim običan događaj tada dobija značenje pretnje odnosu. Dopisivanje često dodatno pojačava nesigurnost. Dok su zajedno, osoba može da se oseća mirno jer vidi da partner želi njeno društvo. Kada se razdvoje, nestaje ta neposredna potvrda, pa dužina čekanja, ton poruke ili izostanak odgovora postaju predmet detaljnog analiziranja.

Strah od odbacivanja 

Nepotvrđen dogovor za naredni dan može da izazove strah koji je mnogo veći od same situacije. Osoba proverava telefon, razmišlja šta da napiše i traži od prijatelja da protumače tuđe ponašanje. Ponekad potreba da se dopadne drugoj strani postane toliko snažna da potisne pitanje da li ona sama uopšte želi taj odnos.

Strah od odbacivanja može da podstakne i stalno ugađanje. Umesto da kaže šta joj odgovara, osoba prilagođava svoje vreme, stavove i ponašanje onome što pretpostavlja da partner želi. Kratkoročno tako pokušava da sačuva bliskost, ali dugoročno može da izgubi kontakt sa sopstvenim potrebama. U izraženijim slučajevima ugađanje prerasta u odustajanje od sebe. Osoba prećutkuje nezadovoljstvo kako bi izbegla partnerovu ljutnju, prihvata kritike bez odgovora i iscrpljuje se pokušavajući da pruži još više. Pritom može da prestane da prepoznaje da i ona ima pravo na pažnju, poštovanje i granice.

Zašto stalna potreba za potvrdom može da optereti vezu

Anksioznost ne mora da nestane kada upoznavanje preraste u stabilnu vezu. Strah od napuštanja može da se pojavi i onda kada partner pokazuje ljubav i dosledno učestvuje u odnosu. Spoljašnja sigurnost tada ne uspeva uvek da umiri unutrašnju sumnju.

Osoba može često da pita da li je partner i dalje voli, da li se naljutio ili da li razmišlja o raskidu. Ljubomora i posesivnost ponekad postaju pokušaji da se smanji neizvesnost. Međutim, proveravanje i kontrolisanje mogu da opterete odnos i da naruše međusobno poverenje.

Potvrda ljubavi može da donese olakšanje, ali ono ponekad kratko traje. Ubrzo se pojavi novo pitanje, nova sumnja ili potreba da partner ponovo dokaže da mu je stalo. Tako oba partnera mogu da se nađu u iscrpljujućem krugu uveravanja i ponovnog strahovanja.

Fatalisitčko tumačenje običnih, svakodnevnih stvari

U popularnoj knjizi „Attached”, autori Amir Levin i Rejčel Heler opisuju odnose između osoba sa anksioznim i izbegavajućim stilom vezivanja. Jedna strana traži više bliskosti kako bi se umirila, dok druga na pritisak odgovara udaljavanjem. Takva kombinacija može da pojača nesigurnost i da dovede do ponavljanja istog sukoba. Na primer, partnerova želja da neke večeri provede sam može da se protumači kao gubitak interesovanja. Zatim se javljaju misli da veza nema budućnost ili da se raskid već priprema. Pokušaji da se dobije više pažnje mogu da postanu sve intenzivniji, dok se druga strana dodatno povlači.

Ipak, nijedan stil vezivanja ne znači da je loš odnos neizbežan. Potreba za bliskošću sama po sebi nije problem, kao što ni potreba za ličnim prostorom ne dokazuje odsustvo ljubavi. Važno je kako partneri razgovaraju o tim potrebama i da li u odnosu postoji uzajamno poštovanje.

Kako da prepoznate obrazac i gradite sigurniji odnos

Prvi korak jeste da primetite šta vas uznemirava i kakvo značenje pripisujete toj situaciji. Postoji razlika između činjenice da odgovor nije stigao i zaključka da vas druga osoba više ne želi. Prepoznavanje te razlike može da vam pomogne da zastanete pre nego što reagujete iz straha.

Korisno je da obratite pažnju na trenutke u kojima tražite potvrdu, proveravate telefon ili odustajete od sopstvenih planova. Zapitajte se šta vam tada treba i da li to možete da izrazite direktno. Jasna rečenica o osećanju ili potrebi često otvara više prostora za razgovor nego optuživanje, nagađanje ili niz poruka.

Zdraviji odnos podrazumeva da potrebe oba partnera imaju mesto. Možete da razgovarate o tome kako održavate kontakt, koliko vremena želite da provodite zajedno i šta za vas znači pouzdanost. Takav dogovor treba da bude uzajaman i dovoljno fleksibilan da poštuje i bliskost i samostalnost. Ako strah od napuštanja postaje preplavljujući, remeti san ili vas navodi da stalno zanemarujete sebe, razgovor sa psihologom ili psihoterapeutom može da pomogne. Kroz taj rad možete da razvijete načine da lakše podnesete neizvesnost, jasnije postavite granice i otvorenije razgovarate sa partnerom. Cilj je da osećaj sigurnosti sve manje zavisi od neprekidnih potvrda druge osobe.

Anksiozni stil vezivanja ne znači da sa vama nešto nije u redu. On opisuje obrazac koji možete da razumete i na kojem možete da radite. Uz veću svest o sebi i odnos koji pruža doslednost i poštovanje, ljubavna bliskost može da postane mirnija i sigurnija.

(eKlinika.rs)