Roditelji jasno raspoznaju najrazličitije finese kada je u pitanju vrisak deteta Foto: Unsplash
Vrisak je prvi nesvesni govor čoveka, najčešće je način da se ljudi oslobode tenzije i frustracije. Psiholozi smatraju, da prilika da vrištite negde u divljini omogućava delu mozga koji se zove amigdala da se oslobodi nagomilanog stresa. Istraživanja idu u prilog činjenici, da kada su u pitanju krici odraslih osoba, najteže raspoznajemo i najviše mešamo vriske koji su odraz straha i sreće, piše Medical news today.
Vrisak je odraz ljudske evolucije, pa se smatra da roditelji jasno raspoznaju najrazličitije finese kada je u pitanju vrisak deteta. Kao što su mama i tata često jedini u stanju da razumeju šta je dete reklo, tako jasno znaju i kada je dečji vrisak izraz bola, straha, radoznalosti, začuđenosti ili sreće.
Ipak, dešava se da ljudi često pobrkaju vrisak sreće sa vriskom straha, ako ih čuju bez dodatnog konteksta.
Većina životinja vrišti ako se oseti napadnuto, primati takođe koriste vrisak kao signal za pomoć, u nadi da će neko iz čopora kad čuje krik priteći u pomoć.
Jedno istraživanje tvrdi da nemogućnost ljudi da jasno raspoznaju vrisak straha i vrisak sreće ima svoje korene u samom razlogu zbog kojeg ljudi vrište.
Prvi krici verovatno su bili odgovor na napad predatora. U nekim slučajevima iznenadni, glasni i visoki zvuci mogu donekle uplašiti predatora i omogućiti plenu da pobegne. U ovom slučaju vrisak plena bio je prvo odraz straha, a posle prevazilaženja opasnosti izraz sreće.
Niko nije do sada istraživao zašto deca vrište tokom igre, tvrde stručnjaci. Ni jedan roditelj se neće posebno uznemiriti kada čuje vrisak deteta koje se srećno igra, s druge strane razaznaće sigurno vrisak koji je dečji poziv na uzbunu.
Nema još konkretnih rešenja, ali se pretpostavlja da su dečji vrisci tokom igranja deo evolutivnog procesa koji je nekada služio roditeljima da se upoznaju sa jedinstvenim kricima svoje dece.
Što više vriskanja dece u kontekstu srećne igre, kako se smatra, služi da se jasno raspoznaju vrisci sopstvene dece i da se zna kako da se reaguje kada se čuju.
Prof. psihologije Hanroj Guzlus iz Atlante već izvesno vreme skuplja vriske iz različitih filmova, televizijskih emisija. Poseduje snimke glumaca iz horor filmova, ali i zvuke krika ljudi u najrazličitijim životnim situacijama. Tokom studije je skupljeno 30 snimaka od 26 različita glasa. Većina snimaka, njih 22 pripada ženama, smatra se prema preliminarnim istraživanjima da je to zbog toga, što žene otvorenije ispoljavaju svoja osećanja.
Veliki broj ispitanika koja su učestvovali u istraživanju mogli su lako da prepoznaju različite vrste vriskova, samo putem audio zapisa. Ipak, primećeno je da su ispitanici, snimke velike sreće, često tumačili kao zvukove straha. Prof. Guzlus je primetio da neke ljudske aktivnost koje obuhvataju i strah i radost, često idu ruku pod ruku, kao što je na primer, opasna vožnja.