Dr Goran Đinđić: Postoji bliska veza između PTSP i poremećaja ličnosti Foto: Privatna arhiva/Shutterstock
PTSP je skraćeni naziv za posttraumatski stresni poremećaj, retko, ali veoma intenzivno stanje vezano za traume i našu reakciju na njih. Traumatska iskustva mogu da izazovu mnoge psihijatrijske poremećaje, pre svega akutnu stresnu reakciju i upravo posttraumatski stresni premećaj (PTSP). Karakterišu se pojavom psihičkih simptoma neposredno posle izlaganja traumi.
Traumatski događaji su mnogobrojni i nažalost veoma česti u savremenom svetu: nasilni (teroristički) aktovi, borba na frontu, kidnapovanje, automobilske nesreće, bombardovanje, boravak u logoru, izbeglištvo, dijagnoza neizlečive bolesti, prirodne katastrofe (zemljotres, poplava, tornado, erupcija vulkana). Nasilje u porodici (zlostavljanje žena i dece) i silovanje su posebno teške traume. Stručnjaci navode da u iskustva koja mogu da pokrenu PTSP spadaju i doživljavanje pretnje smrću, povreda, pretnja ličnom telesnom integritetu ili integritetu bliskih osoba.
– Iako su stresni događaji u dašanje vreme česti, pa čak i oni koji bi se mogli svrstati u ekstremno stresna zbivanja, samo manji deo osoba njima izloženih razvije PTSP kao poremećaj. Životna prevalenca u opštoj populaciji oko 8 odsto. Kod ratnih veterana ona ide i do 31 odsto kod muškaraca, a kod žena tek nešto manje, odnosno 27 odsto. Stope PTSP variraju u odnosu na traumu, s tim da se vanratnih zbivanja najviše stope utvrđuju za silovanje. Bitno manje su, na primer, za automobilske nesreće. Međutim, PTSP nije karakterističan samo za ratnike, već je čest i u opštoj populaciji, a naročito među psihijatrijskim pacijentima – kaže u razgovoru za eKlinika portal dr Goran Đinđić, psihijatar i pomoćnik direktora za medicinske poslove Klinike za psihijatrijske bolesti “Dr Laza Lazarević”.
Sagovornik eKlinika portala navodi da je posttraumatski stresni poremećaj jedan od retkih psihijatrijskih poremećaja čiji je uzrok poznat. Glavni etiološki faktor koji dovodi do njega je stresor. Drugi faktori koji su značajni su individualna otpornost (karakteristike ličnosti, odnosno strategije za prevladavanje stresa), socijalna podrška, predhodno neurotsko ponašanje ili komorbidna stanja. Navedeni faktori, objašnjava dr Goran Đinđić, mogu da snize prag za razvoj ovog psihičkog poremećaja i da pogoršaju njegov tok. Takođe, osobe koje imaju poremećaj ličnosti češće razvijaju ovaj poremećaj zbog niske tolerancije stresa. Smatra se i da su adrenergički i serotonergički neuroni i putevi u CNS-u uključeni u genezu PTSP-a. Do sada je, prema rečima dr Đinđića, identifikovano nekoliko faktora koji doprinose povećanom riziku za razvoj PTSP: ženski pol, istorija ranije traume i pozitivan hereditet anksioznih poremećaja.
PTSP nastaje kao odložena ili produžena reakcija na stresni događaj kraćeg ili dužeg trajanja, izuzetno ugrožavajuće ili katastrofične prirode za koji se može pretpostaviti da bi, gotovo kod svake osobe, mogao da izazove veliku patnju, odnosno psihički poremećaj. Razvija se, kaže dr Goran Đinđić, u periodu od nekoliko nedelja do šest meseci posle traumatskog događaja. U retkim slučajevima ovaj latentni period može da bude nešto duži. Takođe ređe, napominje psihijatar, PTSP se razvija u nastavku akutnog stresnog poremećaja.
– PTSP se odlikuje izrazitom heterogenošću simptoma. Među tipične simptome spadaju epizode ponovnog preživljavanja traumatskog događaja u sećanjima koja se nameću, u košmarnim snovima ili noćnim morama. Upadljiva je, inače, emocionalna utrnulost, kao i povlačenje i zatvaranje u sebe. Nereagovanje na okolne događaje, anhedonija i izbegavanje mesta, ljudi, aktivnosti i situacija koje podsećaju na doživljenu traumu i izazivaju strah, sledeće su karakteristike ovog sindroma. Ređe mogu postojati dramatični akutni napadi straha, panike, i prvobitna reakcija. Obično postoje neurovegetativna ekscitacija, uplašeno trzanje i na mali povod, povišena budnost i nesanica. Anksioznost i depresija su često udruženi sa navedenim simptomima i znacima. Nisu retke ni suicidalne ideje. Ekscesivno konzumiranje alkohola i zloupotreba droga i medikamenata može dalje da komplikuje ovaj poremećaj – objašnjava dr Goran Đinđić.
Prema rečima našeg sagovornika, reakcija jedinke na ekstremnu traumu je kompleksna i sadrži biološke i bihejvioralne aspekte. Lekar, upozorava dr Đinđić, mora da prepozna druga moguća somatska i psihijatrijska stanja izazvana traumom.
– Ključ za ispravnu dijagnozu PTSP je pažljiva procena vremenske pojave simptoma i njihova povezanost sa traumatskim događajem. U diferencijalnoj dijagnostici u obzir dolaze drugi anksiozni poremećaji, posebno poremećaj ponašanja, kojeg takođe karakteriše prisutnost stresnog događaja. Bitnu razliku čini to što se u tom slučaju ne radi o situaciji opasnoj po život. Potrebno je razgraničiti i PTSP od opsesivno-kompulzivnog poremećaja. Potrebno je takođe razgraničiti ovaj i psihotične poremećaje, najpre zbog pojave „flashback“-a. Iako on deluje stvarno, osoba koja ga doživljava uviđa da se zaista ne događa, odnosno, u stanju je da testira realitet – objašnjava dr Goran Đinđić.
Takođe, prema njegovim rečima, postoji bliska veza između PTSP-a i poremećaja ličnosti, posebno graničnog poremećaja ličnosti. Manifestuje se kroz odbijanje ponuđene pomoći, neprikladnu ljutnju, impulsivnost… Na kraju, napominje dr Đinđić, potrebno je voditi računa i o komorbiditetima jer su izrazito učestali, posebno depresija i alkoholizam. Ređe su mogući i drugi poremećaji anksioznog spektra ili poremećaja ličnosti (antisocijalni, granični).
Lečenje PTSP-a je, objašnjava sagovornik eKlinika portala, slično kao kod anksioznih poremećaja. Benzodiazepini mogu delovati pozitivno na anksioznost, ali treba biti obazriv zbog rizika od razvijanja zavisnosti. Međutim, oni ne deluju na sve simptome PTSP-a.
– Pokazalo se da su antidepresivi iz grupe SSRI (selektivni inhibitori preuzimanja serotonina), lekovi koji deluju na većinu simptoma PTSP (otupelost, prenadraženost, kontrola impulsa, labilni afekt i poremećene interpersonalne relacije. Takođe, u lečenju PTSP-a primenjuje se i psihoterapija. Ponajviše je istraživana i primenjivana kognitivno-bihejvioralna terapija. Većina kliničara i istraživača naglašava da je pozitivno dejstvo psihoterapije pre svega zasnovano na dobrom terapijskom odnosu, ličnoj investiciji terapeuta. PTSP ima fluktuirajući tok. U nešto više od polovine slučajeva do potpunog oporavka dolazi u roku od tri meseca. Ređe, poremećaj poprima hroničan tok koji traje ponekad i više godina, pri čemu se razvijaju trajne promene ličnosti – objašnjava dr Goran Đinđić, psihijatar.
Svetska zdravstvena organizacija (SZO) proglasila je izbijanje virusa korona 2019/20. pandemijom i javno zdravstvenom pretnjom od međunarodnog značaja. Dr Đinđić podseća da su u cilju zaštite stanovništva, vlade zemalja uvodile različite mere radi sprečavanja širenja zaraze (zatvaranje državnih granica, ograničenja putovanja, uvođenje karantinskih do samoizolacije). Socijalni kontakti bili su svedeni na minimum, veliki broj ljudi radio je od kuće. Osim nepoznanice vezane za uticaj virusa na zdravlje, ljudi su osećali nelagodnost zbog rada od kuće, nemogućnost da posećuju omiljena mesta za druženje, barove, restorane, bioskope, sportske događaje…
– Realna opasnost u vidu pandemije izazvala je strah kod većine ljudi, počev od zabrinutosti za sopstveno zdravlje ili zdravlje svojih najbližih, do osećaja usamljenosti, bespomoćnosti… Veliki broj istraživanja pokazuje da nije retko da se nakon preležanog covid 19 jave stanja poput depresije, anksioznosti, nesanice, osećaj praznine… U stanjima nakon prestanka realne opasnosti, kod nekih ljudi evidentirano je postojanje produžene reakcije na stres u smislu nemogućnosti adaptacije na novonastale okolnosti, što uz postojanje faktora rizika za razvoj PTSP kao što su određene crte ličnosti (kompulzivna, astenična ličnost) ili predhodno neurotsko ponašanje, loša socijalna podrška i komorbidna stanja (anksioznost, depresija…), postoji mogućnost razvoja post – covid PTSP – zaključio je u razgovoru za eKlinika portal dr Goran Đinđić, psihijatar i pomoćnik direktora za medicinske poslove Klinike za psihijatrijske bolesti “Dr Laza Lazarević”.