Oni koji teže gubitku težine i trajnoj promeni suočavaju se sa teškim bitkama i stresnim reakcijama koje potkopavaju napore za mršavljenje Foto Shutterstock
Izgleda da se naše telo nekada opire gubitku težine zato što ima unapred određenu „zadatu tačku” za težinu kojom upravlja urođena težnja ka homeostazi. Ova teorija sugeriše da su naša tela unapred podešena da se odupru značajnim odstupanjima od određenog opsega težine ili masne mase, sa kompenzacionim mehanizmima koji neumorno rade kako bi održali ovu ravnotežu. Istraživanje koncepta zadate tačke za težinu moglo bi otkriti složenost koja stoji iza održivog upravljanja težinom i ponuditi uvid u teške bitke sa kojima se suočavaju oni koji teže trajnoj promeni.
Prema teoriji zadate tačke, kada telo ne primi dovoljno hranljivih materija, ono aktivira mehanizme za očuvanje energije. Ovaj „režim gladovanja” usporava metabolizam, povećava glad i tera na prejedanje. Iako smanjenje kalorija može dovesti do privremenog gubitka težine, nedovoljna ishrana na duži period može izazvati usporavanje metabolizma jer telo nastoji da sačuva energiju.
The Minnesota Starvation Experiment, pionirska studija o efektima nedostatka hrane na telo, pokazao je teške fizičke i psihološke posledice indukovanja režima gladovanja.
Uprkos početnom gubitku težine, nivoi metabolizma učesnika su se smanjili i oni su ponovo dobili na težini – pretežno u vidu masti – nakon povratka normalnoj ishrani zbog njihovog usporenog metabolizma. Mnogi su takođe razvili opsesivne misli o hrani, promene raspoloženja i intenzivan fokus na jelo.
Luise Digby, nutricionista, zalagala se za nijansirani pristup stavljajući naglasak na ishranu umesto lišavanja, kao i blaga prilagođavanja ishrane i vežbanje. Ekstremno ograničenje kalorija ili intenzivne vežbe mogu imati kontraefekat, pokrećući stresne reakcije koje potkopavaju napore za mršavljenje, kaže Digby.
Efekat kortizola i stresa na povećanje telesne težine, posebno tokom srednjeg životnog doba, dovodi u pitanje tradicionalni stav da je višak kilograma isključivo uzrokovan prejedanjem ili nedovoljnim vežbanjem.
Kada telo ostane uskraćeno za esencijalne hranljive materije, kalorije ili ugljene hidrate, ono to tumači kao pretnju i može ući u stanje pojačanog stresa, primetila je Digby. Prema izveštaju objavljenom u Brain Research, nedostatak hranljivih materija može izazvati žudnju za hranom bogatom ugljenim hidratima i dovesti do povišenih nivoa kortizola, narušavanja hormona, regulacije insulina i upravljanja težinom.
Povišeni nivoi kortizola podstiču telo da mobiliše glukozu iz mišića za trenutnu energiju, što na kraju dovodi do akumulacije masti, posebno oko stomaka.
Kada telo otkrije nedostatak hrane, hormoni gladi grelin i leptin igraju ključnu ulogu u regulisanju apetita. Grelin, nazvan „hormon gladi”, povećava se da bi stimulisao apetit kada je hrana oskudna. Leptin, koji oslobađaju masne ćelije, potiskuje apetit i povećava sitost. Glad deluje kao odbrambeni mehanizam protiv gubitka težine, kojim upravlja hipotalamus u mozgu, kaže dr Andrew Jenkinson, barijatrijski hirurg.
Leptin signalizira hipotalamusu o energetskim rezervama. Visoki nivoi leptina izazivaju sitost, potiskuju apetit i podstiču metabolizam kako bi se težina održala unutar određenog opsega, primetio je dr Jenkinson. Nasuprot tome, kada se izgubi težina, opadajući nivoi leptina izazivaju povećan apetit, smanjenu sitost i smanjen metabolizam u mirovanju, efikasno zaustavljajući dalji gubitak težine. Shodno tome, kada hrana ponovo postane obilna nakon perioda oskudice, dolazi do povećanja telesne težine zbog adaptivnih odgovora tela na fluktuacije energetskih rezervi, rekao je on.
Iako je ovaj regulatorni sistem možda služio evolutivnoj svrsi u suočavanju sa nedostatkom hrane, on je istakao da zadata tačka težine nije nužno u skladu sa savremenim zdravstvenim idealima. Znaci životne sredine mogu uticati na percepciju mozga o tome šta predstavlja povoljnu težinu. Na primer, ako mozak predviđa potencijalnu nestašicu hrane, kao što je predstojeća glad, produžena zima ili nametanje niskokalorične dijete, on može signalizirati telu da akumulira više rezervi masti u pripremi za očekivane nestašice ili stresore.
Ovaj adaptivni odgovor naglašava složenu interakciju između bioloških mehanizama i stimulansa iz okoline u oblikovanju regulacije težine.
U naučnoj zajednici ne postoji konsenzus u vezi sa postojanjem i mehanizmima zadate težine, kaže Nicola Mostert, registrovani dijetetičar i osnivač 4Life Living Dieticians u Južnoj Africi.
Preovlađujuće teorije često zanemaruju kritične faktore kao što su ponašanje, okruženje i društveni uticaji, koji igraju ključnu ulogu u regulaciji težine, kaže ona. Teorija zadate tačke ne uspeva da objasni zašto neki ljudi mogu da održe značajan gubitak težine tokom dužeg perioda, dok se drugi bore, dodala je ona.
Iako koncept zadate tačke težine nudi dragocen okvir za razumevanje određenih aspekata upravljanja težinom, on predstavlja samo jedan aspekt složene slagalice. Prepoznajući suštinsku složenost naših tela, Mostert je rekla da efikasno upravljanje težinom podrazumeva navigaciju kroz bezbroj međusobno povezanih faktora izvan pojednostavljenog modela zadate tačke.
Digby je ponovila ovaj stav, ističući da sklonost ljudi da gravitiraju ka poznatoj težini nije samo određena fiziologijom – na to u velikoj meri utiču životni izbori i navike.
Uprkos naporima da se sprovedu promene, često se vremenom vraćamo na poznate obrasce. Kako bi se prekinuo ovaj ciklus, ona zagovara fokusiranje na stvaranje navika kada se teži dugoročnoj transformaciji. Savesnim pristupom i preoblikovanjem navika možemo ublažiti tendenciju da se vratimo na zadatu tačku težine, čime ćemo podstaći trajnu promenu, rekla je ona.
Digby zagovara holistički pristup trajnoj promeni težine. Ovaj pristup uključuje modifikaciju internih mehanizama kao što je rebalans hormona, smanjenje upale i vraćanje ravnoteže crevnih bakterija. Ovo može poboljšati metabolizam masti i prevazići prepreke održivom napretku. Ona naglašava popunjavanje energetskih rezervi integralnom hranom bogatom hranljivim materijama, proteinima, ugljenim hidratima, vlaknima i raznovrsnim hranljivim materijama umesto samo brojanja kalorija. To organizmu ukazuje na adekvatnu ishranu.
Digby i Mostert upozoravaju da neadekvatan, nekvalitetan san može predstavljati stres za telo, poremetiti ravnotežu hormona i ometati napore za smanjenje telesne težine zbog upale. Nedostatak sna dovodi do visokog kortizola, otpornosti na leptin, povećanog nivoa grelina, povećanog apetita i žudnje za hranom bogatom energijom, kaže dr Jenkinson.
Podsticanje pozitivnog načina razmišljanja, samopoštovanje i samodisciplina takođe su od ključnog značaja za održivo upravljanje težinom, jer pomažu ljudima da prebrode neuspehe i ostanu motivisani, ističe Mostert.