Ljudi u programu hodanja imali su 43 odsto manje šanse da traže medicinsku pomoć zbog bolova u leđima, kažu istraživači Foto Shutterstock
Bol u leđima razlog je broj 1 za invalidnost širom sveta, sa velikom stopom recidiva. Za odrasle osobe sa istorijom bolova u donjem delu leđa, hodanje može da bude jednostavno rešenje. Istraživači su otkrili da su pacijenti koji su pratili lagani program hodanja bili u stanju da prođu skoro dva puta duže bez povratka bolova u leđima u poređenju sa onima koji nisu bili u programu.
– Jednostavna, jeftina i pristupačna vežba, kao što je hodanje, može sprečiti ponovnu pojavu bolova u donjem delu leđa kada se kombinuje sa edukacijom. Bili smo iznenađeni koliko ova intervencija takođe može uticati na živote ljudi osim poboljšanja njihovih bolova u donjem delu leđa. Imali smo pacijente koji su prijavili poboljšan san, raspoloženje, pozitivne promene u načinu života i poboljšano upravljanje drugim hroničnim zdravstvenim stanjima – kaže glavni autor studije dr Natasha Pocovi, fizioterapeut i istraživač na Macquarie University u Sidneju, Australija. Rezultati su objavljeni u medicinskom časopisu The Lancet.
Prema nedavnoj analizi, bol u donjem delu leđa vodeći je uzrok invaliditeta širom sveta. Više od 600 miliona ljudi širom sveta pati od bolova u leđima, a očekuje se da će se taj broj popeti na 843 miliona do 2050. godine.
Oko 7 od 10 osoba doživi ponovnu pojavu bola u donjem delu leđa u roku od godinu dana nakon oporavka od epizode.
Smernice za fizikalnu terapiju preporučuju kombinaciju vežbi, manuelne terapije i edukacije kao najbolji tretman. Međutim, mnogi ljudi ne mogu dobiti efikasno lečenje zbog visokih troškova i potrebe za stručnim nadzorom, smatraju dr Pocovi i njeni koautori studije.
Za kliničko ispitivanje, istraživački tim je angažovao 701 odraslu osobu koja se nedavno oporavila od epizode bola u leđima. Nešto više od polovine bilo je u interventnoj grupi i dobilo je individualizovani program hodanja sa šest edukativnih sesija pod vođstvom fizioterapeuta. Ostali su stavljeni u kontrolnu grupu bez posebnih instrukcija ili tretmana.
Na početku studije, i interventna i kontrolna grupa izvestile su da hodaju u proseku oko 70 minuta nedeljno. Od interventne grupe zatraženo je da sledi redovan režim sa ciljem da narednih šest meseci treba da hodaju pet puta nedeljno najmanje 30 minuta dnevno. Većina njih približila se tom cilju nakon tri meseca.
Edukativne sesije za interventnu grupu imale su za cilj da pruže osnovno razumevanje bola, smanje strah povezan sa vežbanjem i izgrade samopouzdanje za upravljanje bolom. Fizioterapeuti su takođe razgovarali o jednostavnim strategijama za smanjenje rizika od ponovnog pojavljivanja bolova u donjem delu leđa i davali uputstva o samostalnom upravljanju svim manjim recidivima.
Istraživači su pratili sve subjekte od jedne do tri godine kako bi videli da li se njihov bol u leđima ponavlja i da bi izmerili druge zdravstvene i faktore kvaliteta života.
Autori studije otkrili su da su osobe u interventnoj grupi imale duži prosečan period bez ponavljanja bolova u leđima, 208 dana, u poređenju sa 112 dana u kontrolnoj grupi.
Učesnici u programu hodanja smanjili su rizik od ponovnog pojavljivanja bola u leđima koji je ograničavao dnevnu aktivnost za 28 procenata. Njihov rizik od potrebe za zdravstvenom negom zbog recidiva smanjen je za 43 procenta u poređenju sa kontrolnom grupom bez intervencije.
– Posebno kod sedentarnijih pojedinaca, namenski program hodanja može pomoći u rešavanju neaktivnosti koja može nastati izbegavanjem kretanja i ublažavanjem budućih epizoda bola – kaže dr Beth Darnall, profesor anesteziologije, perioperativne i medicine bola u Stanford centru za upravljanje bolom u Redvud Sitiju u Kaliforniji, koja nije bila uključena u istraživanje.
Analiza je takođe istakla da je jednostavan program šetnje poboljšao kvalitet života ljudi i smanjio njihovu potrebu i za traženjem zdravstvene podrške i za vreme odsustvovanja sa posla.
Dr John Alm, šef odeljenja za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju u West Virginia University Health System u Morgantaunu, naglašava kako hodanje angažuje i rasteže različite mišiće, fascije (vlaknasta vezivna tkiva) i strukture mekog tkiva koje okružuju kičmu kako bi se olakšala celokupna ukočenost, ali učestvuje i u izgradnji snage i izdržljivosti mišića koji podržavaju kičmu.
– Vežbanje može pomoći u smanjenju stresa oslobađanjem hormona sreće, serotonina i endorfina, koji ublažavaju način na koji doživljavamo bol. Još jedna fiziološka prednost hodanja je ta što povećava cirkulaciju, poboljšava protok krvi i unošenje hranljivih materija u meka tkiva kao što su mišići, ligamenti i tetive – kaže dr Alm, koji nije bio uključen u istraživanje.
Autori studije prepoznali su da su rezultati ograničeni jer je većina učesnika bila ženskog pola (81 procenat) između 43 i 66 godina. Većina njih takođe je imala mnogo prethodnih epizoda bolova u donjem delu leđa. Sve su to faktori koje treba uzeti u obzir kada se posmatraju nalazi u odnosu na opštu populaciju.
Osim toga, „ono što ova studija ne uzima u obzir jeste da li se grupa koja je hodala bavila drugim aktivnostima kao što su programi fleksibilnosti ili jačanje trbušnih mišića, aktivnosti za koje se takođe zna da pomažu u jačanju leđa i smanjenju bolova u donjem delu leđa – kaže dr James Gladstone, šef odeljenja sportske medicine u Mount Sinai Health System u Njujorku, koji nije bio deo istraživačkog tima.
Kada je reč o bolovima u leđima, dr Pocovi i njen istraživački tim veruju da je previše pažnje posvećeno lečenju epizoda, umesto sprečavanju njihovog nastanka. Oni očekuju da bi ovo istraživanje moglo više da usmeri pažnju na prevenciju.
Dr Alm svakako predlaže da osobe koje pate od bolova u leđima uključe hodanje u svoju svakodnevnu rutinu.
– Najbolja stvar kod hodanja je to što je besplatno, lako se izvodi, veoma je pristupačno i može se prilagoditi skoro svim nivoima fizičke sposobnosti – zaključuje on.