Priča sa samim sobom uglavnom pomaže čoveku Foto: Shutterstock
Naučnici su „naširoko“ proučavali čin razgovora sa samim sobom i na kraju zaključili da je to uobičajeno i sasvim normalno ponašanje čoveka. Iako ljudi često povezuju „samopričanje“ sa problemima mentalnog zdravlja, zdravstveni radnici se uopšte ne slažu sa tim stavom i taj čin smatraju normalnim, u svakom životnom dobu, pa čak i korisnim u nekim okolnostima.
Osamdesetih godina 19. veka naučnike je posebno zanimalo šta ljudi govore sebi, zašto razgovaraju sami sa sobom i koja je svrha samopričanja. Istraživanje definiše samogovor kao verbalni izraz unutrašnjeg stava ili uverenja, što znači da se govorom izražavaju unutrašnja osećanja, neverbalne misli i intuicije o situaciji. Iako deca često razgovaraju sa sobom, to ne bi trebalo da bude razlog za brigu roditelja ili vaspitača, na primer. To je način za razvoj jezika, održavanje stimulansa tokom nekog zadatka i poboljšanje performansi tokom izvršavanja zadataka. Navika razgovora sa samim sobom može se nastaviti i u odraslom dobu i to obično nije problem.
Samogovor može imati nekoliko prednosti. Ne izaziva značajne zdravstvene probleme ukoliko osoba ne doživi i druge simptome mentalnog zdravlja, poput halucinacija. Tokom obavljanja nekog posla/zadatka koji duže traje a prati ga set raznih uputstava, samogovor može da poboljša kontrolu nad tom aktivnošću, koncentraciju i učinak. Takođe, može da poboljša veštine rešavanja problema. Studija iz 2012. ispitivala je kako samo-razgovor utiče na zadatke vizuelne pretrage. Rezultati su pokazali da samopričanje tokom traženja određenog predmeta, poput izgubljenog odevnog predmeta ili ključeva, ili pokušaja pronalaska proizvoda u prehrambenoj prodavnici, može da pomogne osobi da ih brže pronađe. Istraživanje takođe pokazuje da bi razgovor sa samim sobom tokom sportskog događaja, utakmice, na primer, mogao da ima koristi, u zavisnosti od toga kako osoba samorazgovara i šta priča. Na primer, motivacioni razgovor sa samim sobom može da poboljša učinak. S druge strane, postoji i negativni samogovor koji može da poveća motivaciju u sportu, ali možda neće poboljšati postignute rezultate.
Postoje tri kategorije razgovora sa samim sobom koje se razlikuju u zavisnosti od tona glasa. Pozitivan samogovor – podstiče i jača pozitivna uverenja čoveka. Uključivanje u pozitivan samogovor može da smanji anksioznost i poboljša koncentraciju i fokus. Negativni samogovor – obično uključuje kritički i obeshrabrujući dijalog. Neutralni samogovor – ova vrsta samorazgovora nije značajno ni pozitivna ni negativna. Ljudi mogu da ga koriste da sami sebi daju neka uputstva ili podstaknu određeno verovanje ili osećanje. Ljudi takođe mogu da razgovaraju sa sobom i to u vidu otvorenog i prikrivenog samorazgovra. Otvoreni razgovor je onaj kojim se čovek sam usmerava i koji drugi ljudi mogu da čuju. Prikriveni razgovor je interni govor i niko drugi ne može da ga čuje.
Postoji nekoliko razloga zbog kojih osoba razgovara sama sa sobom. Regulisanje emocija – samorazgovor može da pomogne u regulisanju i obradi emocija. Na primer, ako osoba priča sama sa sobom o osećaju nervoze ili nekog besa, to bi moglo da joj pomogne tako što će usmeriti svoj fokus da se psihički smiri i tako će kontrolisati svoje emocije razmišljajući o tome kako da odgovori na osećanja u tom trenutku. Smanjivanje anksioznosti – studija iz 2014. godine ukazuje da bi ljudi sa anksioznošću, uključujući socijalnu anksioznost, mogli da imaju koristi od razgovora sa samim sobom. Naučnici su otkrili da bi ljudi koji se obraćaju sebi u trećem licu mogli tako da se distanciraju od svojih uznemirujućih osećanja kako bi pomogli sebi i smanjili anksioznost. Razgovor sa samim sobom može i da smanji anksioznost nakon stresnih događaja, na primer.
Ako samorazgovor ometa život neke osobe, postoje načini da čovek smanji ili prestane ovako da se ponaša. Zapisivanje je dobar način da se misli prenesu na papir, da se zabeleže, da se organizuju misaoni procesi i upravlja stresom i anksioznošću. Vođenje dnevnika takođe može da pomogne ljudima da prepoznaju svakodnevne situacije zbog kojih počinju da pričaju sa sobom. Tako bi postali svesniji onoga što bi moglo da pokrene ove scenarije u budućnosti, a postoji i opcija vežbanja prebacivanja samorazgovora na unutrašnje misli.
Ako razgovor sa samim sobom utiče na mentalno zdravlje neke osobe, ako je taj razgovor negativan i stalno sadrži kritiku, tada treba potražiti pomoć stručnjaka za mentalno zdravlje kako bi se pronašli načini da se poboljša samopoštovanje i samorazgovor prilagodio kako bi se usredsredio da bude pozitivan i ohrabrujući.
Šizofrenija – ako osoba razgovara sama sobom i taj razgovor je deo halucinacije, treba potražiti pomoć zdravstvenog radnika. Samogovor i halucinacije mogu da ukažu na mentalno zdravstveno stanje, poput šizofrenije. Osoba sa šizofrenijom može doživeti promene u svom ponašanju i mislima, poput halucinacija ili zabluda.
Halucinacije – čine da osoba vidi, čuje, oseti miris, ukus ili oseti stvari koje nisu deo sveta oko koji ih okružuje i prisutne su samo u njihovom umu. Čuti glasove i odgovoriti na njih uobičajena je halucinacija kod šizofrenije jer ti glasovi i senzacije izgledaju stvarni onome ko ih doživljava. Lekari navode da mozak na ove glasove reaguje na isti način kao da razgovaraju sa stvarnom osobom. Osobe sa šizofrenijom mogu da se povuku iz sveta, izgube interesovanje za svakodnevnu interakciju sa prijateljima i porodicom i teško iskazuju osećanja.