Kancer štitaste žlezde često nema simptome: koje promene na vratu treba proveriti?

Bezbolan čvorić na vratu, uporna promuklost ili otežano gutanje mogu da budu znaci raka štitaste žlezde. Ipak, većina čvorova je dobroćudna, a najčešći oblici ovog karcinoma uspešno se leče. Od čega zavise dijagnoza, izbor terapije i prognoza?

Kako nastaje rak štitaste žlezde? 

Rak štitaste žlezde nastaje kada ćelije ove žlezde počnu nekontrolisano da se umnožavaju. Štitasta žlezda nalazi se u donjem prednjem delu vrata i ima oblik leptira. Njeni hormoni učestvuju u regulisanju metabolizma, telesne temperature i rada srca.

Iako dijagnoza malignog oboljenja izaziva strah, važno je znati da većina karcinoma štitaste žlezde ima dobru prognozu. Ishod, međutim, zavisi od vrste tumora, njegove proširenosti i odgovora na lečenje.

Čvorić na vratu nije automatski znak raka

Rak štitaste žlezde u početku često ne izaziva tegobe. Promena može da bude otkrivena slučajno, tokom pregleda ili snimanja obavljenog iz drugog razloga. Prvi uočljiv znak ponekad je bezbolan čvorić u prednjem delu vrata. Većina čvorova u štitastoj žlezdi nije maligna, ali pregled treba da utvrdi da li su potrebna dodatna ispitivanja.

Na pregled treba otići i ako se pojave:

• otok na vratu ili uvećani limfni čvorovi
• promuklost koja traje
• otežano gutanje
• otežano disanje.

Ovi simptomi mogu da imaju i druge uzroke. Njihovo prisustvo ne potvrđuje rak, ali zahteva procenu lekara. Izraženo otežano disanje zahteva hitnu medicinsku procenu.

Nisu svi karcinomi štitaste žlezde isti

Vrsta ćelija iz kojih tumor nastaje određuje njegov tip, a time i način lečenja.

Papilarni karcinom je najčešći. Obično raste sporo i veoma dobro reaguje na lečenje. Čak i kada se proširi na limfne čvorove vrata, prognoza kod mnogih pacijenata ostaje povoljna. Folikularni karcinom takođe spada u diferentovane tumore, koji uglavnom imaju dobru prognozu. Može da se proširi na udaljene organe, naročito pluća i kosti. Onkocitni karcinom, poznat i kao karcinom Hirtlovih ćelija, ređi je i kod nekih pacijenata može da bude zahtevniji za lečenje.

Medularni karcinom može da bude povezan sa naslednim genetskim promenama. Zbog toga se kod ovog tipa razmatraju genetsko savetovanje i testiranje. Anaplastični karcinom je redak, ali veoma agresivan. Brzo raste, može da zahvati okolna tkiva i zahteva hitno planiranje lečenja.

Ko ima povećan rizik

Rak štitaste žlezde nastaje usled promena u DNK ćelija. Većina tih promena nastaje tokom života, dok su neke nasledne. Bolest se češće dijagnostikuje kod žena. Među faktorima rizika su porodična istorija raka štitaste žlezde, određeni nasledni sindromi i izlaganje jonizujućem zračenju, naročito zračenje predela glave i vrata u detinjstvu.

Sa povećanim rizikom povezani su i gojaznost i, za pojedine tipove tumora, nedovoljan unos joda. Ipak, postojanje faktora rizika ne znači da će osoba oboleti, kao što ni njihovo odsustvo ne isključuje bolest.

Uredni hormoni ne isključuju rak štitaste žlezde

Analize krvi pokazuju kako štitasta žlezda funkcioniše, ali ne mogu same da potvrde ili isključe karcinom. Vrednosti hormona mogu da budu uredne i kada postoji maligna promena.

Za procenu čvora važan je ultrazvuk. Na osnovu njegovog izgleda, veličine i drugih nalaza lekar odlučuje da li je potrebna punkcija tankom iglom, kojom se uzimaju ćelije za analizu. Kod pojedinih promena konačna dijagnoza zahteva pregled operativno uklonjenog tkiva. Dodatna snimanja, poput skenera, scintigrafije ili PET pregleda, koriste se prema indikacijama i nisu neophodna svakom pacijentu.

Stadijum bolesti određuje se prema vrsti tumora i njegovoj proširenosti, a kod pojedinih tipova važna je i starost pacijenta. Zato se značenje stadijuma uvek tumači u kontekstu konkretne dijagnoze.

Kako se planira lečenje

Operacija je najčešći način lečenja. U zavisnosti od nalaza, uklanja se jedan režanj ili cela štitasta žlezda. Ako su zahvaćeni limfni čvorovi, može da bude potrebno i njihovo uklanjanje. Kod pažljivo odabranih pacijenata sa veoma malim papilarnim tumorima niskog rizika može se razmotriti aktivno praćenje, uz redovne kontrole umesto neposredne operacije.

Ostale mogućnosti lečenja uključuju:

• Radioaktivni jod: primenjuje se kod određenih diferentovanih karcinoma, najčešće posle operacije. Nije delotvoran kod svih tipova raka štitaste žlezde.
• Spoljašnju radioterapiju: koristi se u odabranim slučajevima, prema vrsti i proširenosti bolesti.
• Hormonsku terapiju: levotiroksin nadoknađuje hormone, a kod nekih pacijenata odgovarajuća doza služi i za snižavanje TSH, čime se smanjuje stimulacija preostalih tumorskih ćelija.
• Ciljanu terapiju: deluje na određene molekularne osobine tumora i koristi se kod pojedinih uznapredovalih ili agresivnih oblika.
• Hemoterapiju: primenjuje se ređe, u određenim kliničkim situacijama.

Za neke pacijente mogućnost predstavljaju i klinička ispitivanja novih terapija.

Posle uklanjanja cele štitaste žlezde potrebna je doživotna nadoknada hormona. Nakon uklanjanja jednog režnja potreba za terapijom procenjuje se prema nalazima.

Dobra prognoza ne znači da kontrole mogu da se zanemare

Najčešći, diferentovani oblici raka štitaste žlezde često su izlečivi, posebno kada je bolest ograničena na žlezdu. Ređi, agresivniji tipovi imaju drugačiji tok i prognozu. Podatak o preživljavanju predstavlja statistiku za grupu pacijenata, a ne predviđanje za pojedinca. Takođe, petogodišnje preživljavanje ne znači da će neko živeti samo pet godina.

Posle lečenja potrebne su redovne kontrole, jer bolest može da se vrati i nakon dužeg perioda. Praćenje, prema tipu tumora i sprovedenoj terapiji, može da uključuje pregled, ultrazvuk vrata i odgovarajuće analize krvi. Novi otok na vratu, uvećane limfne čvorove ili druge nove tegobe treba prijaviti lekaru.

Može li rak štitaste žlezde da se spreči

Za većinu slučajeva ne postoji pouzdan način prevencije. Kod osoba sa određenim naslednim promenama, naročito onima povezanim sa medularnim karcinomom, genetsko testiranje može da pomogne u planiranju praćenja, a ponekad i preventivne operacije. To ne znači da su genetsko testiranje ili redovan ultrazvuk potrebni svima. Odluka zavisi od lične i porodične istorije bolesti.

Kalijum-jodid nije sredstvo za svakodnevnu prevenciju raka štitaste žlezde. U određenim nuklearnim ili radiološkim vanrednim situacijama može da smanji unos radioaktivnog joda u žlezdu, ali se uzima isključivo prema uputstvu nadležnih službi. Ne štiti od svih vrsta zračenja.

Šta ako se rak štitaste žlezde otkrije u trudnoći

Dijagnoza u trudnoći zahteva dogovor endokrinologa, hirurga i ginekologa. Kod mnogih diferentovanih tumora operacija može da se odloži do posle porođaja, uz praćenje. Ako bolest zahteva ranije lečenje, operacija se može planirati i tokom trudnoće, najčešće u drugom trimestru. Radioaktivni jod ne primenjuje se tokom trudnoće ni dojenja.

Vreme i vrsta lečenja određuju se pojedinačno, prema osobinama tumora i zdravstvenom stanju trudnice.

(eKlinika.rs)