Foto: Shutterstock
Selen je esencijalni mineral neophodan za funkcionisanje celokupnog organizma. Spada u red najjačih antioksidansa, a u ljudskom telu ga ima u tragovima. Najnovija istraživanja tvrde da bi ovaj mineral mogao da uspori proces starenja i da nas čak zaštiti od bolest koje su pratilac starenja organizma.
Odrasli ljudski organizam sadrži oko 20 mg selena, najviše koncentracije beleže se u eritrocitima, bubrezima, jetri, srcu, slezeni i testisima. Ovaj mineral je prisutan u tragovima u telu što znači da su nam potrebne male količine selena kojeg ima u mnogim namirnicama i suplementima. Najveće količine selena iz hrane skladište se u mišićnom tkivu, iako je štitna žlezda organ sa najvećom koncentracijom selena.
Selen je bitan izvor enzima i proteina, poznatijih kao selenoproteini, koji igraju ključnu ulogu u reprodukciji, metabolizmu tiroidnih hormona i sintezi DNK-a. Grupa proteina koja u svom sastavu ima selenocistein kao integralni funkcionalni deo polipeptida naziva se selenoproteini. Selenoproteini su moćni antioksidansi koji štite naše telo od slobodnih radikala. Slobodni radikali su nestabilni atomi i nastaju kao nusproizvod funkcionisanja tela. Slobodani radikali oštećuju ćelijske membrane i DNK, što sve tokom vremena može dovesti do upalnih procesa, preranog starenja kože i niza bolesti koje se dovede u vezu sa starenjem.
Starenje je složen proces tokom kojeg dolazi da oštećenja na nivou molekula, metaboličke neravnoteže, dolazi do slabljenja imunog sistema, pa telo postaje i osetljivije na stres, viruse, bakterije. Perma studiji iz 2018. selen može sprečiti nastanak bolesti koje se dovede u vezu sa starenjem, kao što su tumori, kardiovaskularne bolesti, neuropsihijatrijski poremećaji.
Pojedini istraživači veruju da selen može smanjiti hronične upale, koje se takođe dovode u vezu sa bolestima kojima su podložnije starije osobe. Selenoproteini, pre svega, odgovorni su za zdravstvene koristi od selena. Pregled istraživanja iz 2021. otkrio je da selenoproteini imaju ključnu ulogu u kontroli i uklanjanju pogrešno „savijenih“ proteina, koji se akumuliraju tokom procesa starenja. Ovaj proces dovodi se u vezu i sa bolestima koje najčešće pogađaju ljude starijeg životnog doba kao što su dijabetes tipa 2 i Alchajmerova bolest. Stručnjaci takođe veruju da selen štiti kožu od ultraljubičastog (UV) oksidativnog stresa jer stimuliše antioksidativne enzime – glutation peroksidazu i tioredoksin reduktazu.
Novija studija iz 2020. otkrila je da je povećan unos selena povezan sa dužim telomerima. Svakih 20 mikrograma više selena u ishrani, može se dovesti u vezu sa 0,42 odsto dužim telomerima, kod osoba starijih od 45 godina. Telomere su specifične strukture u obliku čvora na krajevima hromozoma čija je uloga da štite naš genetski materijal i utiču na brzinu starenja ćelije.
Telomere se skraćuju pri svakoj deobi. Pojedini stručnjaci smatraju da je dužina telomera biomarker našeg starenja. Biološka starost ćelija ne mora se obavezno poklapati sa našom kalendarskom starošću.
Veruje se takođe da su viši nivoi selena povezani sa dužim životnim vekom. Smatra se da stogodišnjaci često imaju veći sistemski nivo selena i gvožđa i niže nivoe bakra od drugih starijih ljudi. Do konačnih zaključaka će se doći tek nakon dodatnih istraživanja, ističu naučnici.
Jedna meta-analiza otkrila je da su osobe sa nižim nivoom selena izložene većem riziku od koronarnih bolesti. Ispitivanja koja su koristila samo suplementaciju selena za primarnu prevenciju srčanih bolesti, ipak nisu otkrila statistički značajne efekte selena na kardiovaskularne događaje. I pored toga što su mnoga istraživanja obećavajuća, ne postoji dovoljno dokaza da rutinska primene suplemenata selena, kod osoba koje unose dovoljne količine ovog minerala, može sprečiti nastanak kardiovaskularnih bolesti.
Ima nagoveštaja, da bi selen mogao da nas zaštiti od nekih oblika raka, zbog mogućnosti da sačuva DNK-a od oštećenja i mutacija. Ipak ima i istraživanja koja idu u drugom smeru. Pregled iz 2018. koji je obuhvatio 83 studije zaključio je da ne postoje još dovoljno jaka istraživanja, koja bi mogla da tvrde da bi primena selena mogla da ima zaštitnu ulogu u borbi protiv nekih oblika raka. Postoje neka istraživanja koja čak navode da bi suplementacija selenom mogla da poveća rizik od pojave nemelanomskog raka kože i dijabetesa tipa 2.
Selen ima ključnu ulogu kada je u pitanju funkcionisanje štitne žlezde. Neke studije sugerišu da optimalni nivoi selena mogu sačuvati štitnu žlezdu od oštećenja i unaprediti opšte zdravlje. Stručnjaci ističu da u potrebna dodatna istraživanja, kako bi se utvrdilo da li suplementi selena zaista mogu lečiti ili sprečiti bolesti štitne žlezde.
Ipak ima nekih grupa kod kojih se opažaju nedovoljne količine selena. To su ljudi koji žive sa HIV virusom, pacijenti na hemodijalizi, osobe koje žive u delovima sveta prirodno siromašnim selenom. Prirodno male količine selena zapažaju se i kod vegetarijanaca i vegana koji žive u delovima sveta gde su prisutne manje količine selena. Deficit selena može oštetiti ćelije i uticati na njihovu deobu, usporiti zarastanje rana, uticati na razvoj katarke.
Većini odraslih osoba potrebno je na dnevnom nivou 55 mikrograma selena. Trudnicama 60 mikrograma, a dojiljama 70 mikrograma. Pošto ljudsko telo ne proizvodi selen, neophodno je ovaj mineral unositi putem ishrane. Selen se nalazi u zemljištu, pa količine selena u namirnicama zavise od količine selena u zemljištu gde je uzgajana hrana.
Najveće količine selena sadrži brazilski orah, morski plodovi i organsko meso. Dobi izvori su i sardine, govedina, šunka, škampi, švapski sir, integralni pirinač, kuvana jaja, hleb od celog zrna, pasulj i sočivo.
Kao i u svemu bitna je umerenost, veće količine selena koje unesemo hranom i suplementima mogu štetno delovati na zdravlje. Jedan od prvih znakova prekomernog unosa selena je miris belog luka u dahu i metalni ukus u ustima. Velike količine selena mogu uticati i na pojačano opadanje kose, na osetljivost noktiju, moguće su i promene na koži, zubima, mučnina, dijareja, umor, razdražljivost.
Prevelike količine selena mogu dovesti do trovanja i sindroma akutnog respiratornog distresa, teških gastrointestinalnih i neuroloških simptoma, zatajenja bubrega, srčane insuficijencije i u najtežim i ekstremnim slučajevima smrti.